Војним превратом, 27. марта 1941. године, поништено је приступање Краљевине Југославије Тројном пакту.

Државним ударом од 27. марта одређена је даља судбина земље која се сврстала у противнике нацистичке Њемачке.

Извршење пуча започело је у 02.20 по поноћи, и током наредних сати до јутра преврат је заокружен. Био је то не само државни удар, већ је као посљедица пуча Краљевина Југославија уведена у Други свјетски рат.

У Београду и другим градовима Србије, а понегдје и широм Југославије, попут Далмације, Скопља, Сарајева, услиједиле су масовне подршке грађана пучу.

Велике манифестације двадесетседмог марта упамћене су по паролама “Боље рат него пакт” и “Боље гроб него роб”, мада су најчешћи били поклици краљу и слободи, попут “Живео краљ, живела војска, доле издајници”. Британски лидер Черчил изјавио је, пошто се догодио двадесетседмомартовски државни удар у Београду, да је “Југославија пронашла своју душу”.

Пучем је, де фацто, поништено потписивање Протокола о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту, чија су окосница били Њемачка, Италија и Јапан.

Послије мучних преговора, пошто одуговлачење Берлин више није толерисао, а након оцјене да је Краљевина Југославија стратегијски у безизлазном положају, и да се никаква помоћ од савезника не може добити, у Бечу су 25. марта 1941, Протокол о приступању Тројном пакту, у име краљевске владе потписали министар предсједник Драгиша Цветковић и министар иностраних послова Александар Цинцар-Марковић.

Намјесништво, чија је прва личност био кнез Павле Карађорђевић, које је водило земљу у складу с тестаментарном жељом краља Александра, убијеног у Марсељу 1934, уклоњено је државним ударом, а малољетни краљ Петар ИИ проглашен је пунољетним. Кнез намјесник Павле послат је у прогонство.

Планери и извођачи пуча били су припадници неформалне групе углавном ваздухопловних официра и појединаца из редова јединица гарде. А нека врста политичке позадине били су интелектуалци окупљени у “Српском културном клубу”.

Централна личност државног удара био је ваздухопловни генерал Душан Симовић, потоњи предсједник владе, али је сасвим извесно да је иза њега стајао генерал Боривоје Мирковић, прави мозак државног удара, а истакнуту улогу имао је и мајор Живан Кнежевић.

Никада није потпуно расвијетљено, али је опште прихваћено увјерење, и међу стручњацима, да је пресудан подстицај државном удару, у тако преломном тренутку, има утицај иностранства, Лондона, али и Москве. Генерал Мирковић није ни крио контакте са Томасом Маплбеком или британским послаником Роналдом Кембелом.

Генерал Симовић је уз положај начелника Главног генералштаба, преузео и улогу предсједника Савета министара (владе). Слободан Јовановић, угледни правник, академик, први пут је добио и политичку функцију, изузимајући улогу коју је имао у склопу “Српског културног клуба”.

Изгнани кнез Павле, иако потпуни англофил, тертиран је од британске, истина ратне владе, изузетно грубо. Нема никакве дилеме да су све симпатије кнеза Павла, и уопште српске јавности а посебно тадашњих интелектуалних, културних и политичких елита биле на страни савезника, у случају кнеза Павла посебно на страни Лондона, наводи Информер.

Међутим, сазнање да је Краљевина Југославија у потпуном окружењу, да се Њемачке трупе налазе у околним земљама, а да се никаква помоћ од савезника не може добити, навели су кнеза намесника да ипак, иако сасвим невољно, пристане на потписивање Протокла о приступању Тројном пакту. Све с намјером да земља избјегне учешће у рату. Споразумом је иначе Краљевини Југославији гарантовано да се од ње неће захтјевати учешсће у њемачким ратним напорима.

Кнез Павле је, послије пуча, првобитно заточен у унутрашњости Кеније а доцније му је дозвољен боравак у Јужној Африци. Послије Другог свјетског рата настанио се у Паризу.

Српске опозиционе странке и патриотске групе, као и Српска црква одушевљено су примили вијест о државном удару. Услиједио је 6. априла масивни брутални напад Њемачке, Италије, Бугарске и Мађарске.

Југославија је раскомадана, а нацистички окупатори и њихови савезници формирали су усташку тзв. Независну државу Хрватску, као и велику Албанију.

Судови у Србији рехабилитовали су неколицину учесника догађаја од 25. и 27. марта 1941. године, попут Драгише Цветковића, Слободана Јовановића, Живана Кнежевића, као и кнеза Павла Карађорђевића. Сви они су осуђени на политичким процесима по окончању Другог свјетског рата.

Посмртни остаци кнеза Павла пренијети су октобра 2012. у породичну гробницу Карађорђевића у крипти храма Светог Георгија на Опленцу. Земни остаци Слободана Јовановића сахрањени су у Алеји заслушних грађана у Београду, децембра 2011. године.

На Опленцу је маја 2013. сахрањен и посљедњи, несрећни краљ Југославије Петар ИИ Карађорђевић, којег су пучисти 27. марта 1941. прогласили пунољетним, а који је током Априлског рата одведен из своје земље да се у њу врати тек постхумно 2013. године.

Вриједи приметити, у британској јавности, историографији и медијима, послије његове смрти, кнез Павле није представљан као током рата, грубо и нетактично, него управо супротно, као личност која је у немогућим околностима те 1941, све учинила како би спасла своју земљу од рата.