Православна хришћанска црква све Немањиће прогласила је за свеце, а светачки ореол измакао је само најмоћнијем и најспособнијем међу њима Цару Душану.

Новија српска историја препуна је међусрпских обрачуна око владарског трона, због којих је у посљедња два вијека, од Карађорђа до Милошевића и Ђинђића, мало њих са власти и из живота испраћено на миран и цивилизован начин.

Али, нису само посљедње генерације Срба практиковале да убијају или прогоне своје владаре. Оне су само наставиле праксу утемељену вијековима раније, још у доба Немањића. Историја најчувеније српске владарске лозе препуна је међусобних обрачуна око власти и фамилијарних злочина пред којима памет стаје. Чак и српска.

Не постоје јасни историјски извори због чега је утемељивач династије велики жупан Стефан Немања напустио трон, отишао на Свету Гору и замонашио се али неке чињенице указују да би то могло бити због сталних сукоба његових синова Стефана и Вукана. Које је трећи син Растко, доцније Свети Сава, некако успјевао да мири али не и потпуно измири.

Стефановог сина Вукана, краља Дукље и великог жупана Рашке, је 1207. године у борби за власт побједио рођени брат Стефан, након чега се Вукану у историјској науци губи сваки траг.

Стефана је наслиједио његов син Радослав, који је на краљевском трону остао шест година. Побуна властеле принудила га је да престо напусти 1934. године а наслиједио га је брат Владислав. Убјеђен (с правом) да је брат умјешао прсте у побуну властеле, Радослав је, са супругом, напустио Србију и из Дубровника безуспјешно покушавао да поврати отети пријесто.

Оно што ни грађанским ратом није успјело Радославу, седам година касније успјело је њиховом трећем брату Урошу. Уз помоћ племства, које је побунио, збацио је Владислава с власти. То је довело до новог грађанског рата у малој и нестабилној српској краљевини. У краткотрајном рату, Урош је био успјешнији, побиједио је брата и стрпао га у тамницу. Срећом, сукоб није дуго трајао и браћа су се измирила, подсјећа Србија данас.

Краљ Драгутин Немањић је Србијом владао од 1276. до 1282. године, када је краљевско жезло предао брату Милутину. Уз договор да Милутина послије смрти наслиједи Драгутинов син Владислав. Око 1316. године дошло је до сукоба између Милутина и Владислава. Побиједио је стриц, који је синовца стрпао у тамницу у којој ће остати све до Милутинове смрти 1321. године.

У борби за власт Милутин је (срећом само дјелимично) ослијепио рођеног сина Стефана Дечанског и прогнао га у Цариград. Након седам година дозволио му је повратак у Србију. Након Милутинове смрти, око пријестола су ратовали његови синови Стефан и Константин. Сукоб се завршио 1322 године Стефановом војничком побједом у великој бици код Звечана. По неким изворима, Стефан је брата заробио и живог га клиновима приковао за дрво а затим распорио. По другој, Константин је погинуо у борби.

Кад је изашао из тамнице, у борбу за владарски трон Немањића умјешао се и Драгутинов син Владислав. Стефан га је побиједио и протјерао у Угарску, гдје је и умро.

Нови, четврти по реду рат за круну Стефан Дечански је водио против сина Душана, који ће касније постати Цар Душан. Прво су ратовали неколико мјесеци почетком 1931. године. У априлу су се помирили а у августу поново међусобно заратили. Побједила је војка деветнаестогодишњег сина Душана, који је оца затворио у тврђаву Звечан. У “Житију Стефана Дечанског” пише да је 1331. године Стефан убијен, по одобрењу свог сина. По другој верзији, Стефан Дечански је у тамници умро природном смрћу.

И насљедник Цара Душана Урош Нејаки морао је да ратује за круну. А против кога другог него против своје фамилије.  Најозбиљнији противник му је био стриц Симеон Немањић, Душанов полубрат. Иако су српска властела и црква стале на Урошеву страну, сукоб између стрица и братића завршио се подјелом Душанове заоставштине на два царства – Урошево и Симеуново.

Занимљиво је да је православна хришћанска црква све Немањиће прогласила за свеце. Светачки ореол измакао је само најмоћнијем и најспособнијем међу њима Цару Душану.

Званично, зато што је водио освајачке ратове. Умјесто да се, као већина његових претходника, обрачунава са својим Србима и рођацима из династије, он је више волио да ратује против Византије, Грка, Бугара и Албанаца. И више је волио да гради државу, него цркве и манастире.