Када се крене регионалним путем од Мајданпека ка Кучеву, ушушкан у густој шуми налази се Благојев Камен.

Некада једно од најпросперитетнијих мјеста овога краја, данас као да је пало у заборав и за неколицину породица које тамо живе вријеме као да је стало.

Не смије се заборавити да је тамо некада постојао један од најбогатијих рудника злата Света Барбара за који се везује историјски значај овога краја.

Отворен 1904. године некада је био власништво краља Александра Првог Карађорђевића све до његове смрти, а потом постаје деоничарско друштво.

Нешто касније добија нови назив Акционарско деоничарско друштво из Париза. Њиме су газдовали Французи све до 1953. године када је због нерентабилне производње затворен. Било је то златно вријеме у коме се јако лијепо живјело, присјећају се неки одјстановника који се готово могу данас набројати на прстима једне руке, наводи Информер.

– Док је рудник радио прије више од шест деценија овде се јако лијепо живјело. Имали смо сеоску продавницу, љекара, двије сеоске кафане са живом музиком у коју су поред рудара овога краја неријетко долазили и Мајданпечани и Кучевљани али и сви остали који су овуда пролазили – каже Павле Дошљак (80) мјештанин овог сада готово напуштеног мјеста.

– Некада је овдје живјело близу сто породица данас једва да нас има двадесетак. Махом су остали старији људи. Млади су потражили боља мјеста. Више нема ничега, потпуно смо заборављени. Нема ни кафана немамо ни продавницу већ за све што је неопходно од намирница одлазимо у оближња мјеста и пазаримо  једном или два пута мјесечно. Нема ни доброг сигнала мобилне телефоније. Покривени смо једним оператером и то јако слабо функционише.

Оно што имамо на претек је тишина и мир који свакоме треба у овако тешким и стресним  временима и ужурбаном животу.

Све има своје предности и мане. Благојев камен неки називају “мјесто духова”, али за неке је то оаза мира коју не би заменили ни за шта на свијету.