Непосредно пред Други свјетски рат војна контраобавештајна служба Краљевине Југославије ангажовала је Веру Пешић. Тако је започела каријера једног од најбољих шпијуна које је Србија имала.

Верa Пешић

ШПИЈУНАЖА је тајновити занат, умјетност обмане, вјештина професионалних трагача за скривеним информацијама и људима, која умје да буде и зло неслућених размјера. У њеном центру је човјек, који покушава да на све могуће начине дође до строго повјерљивих података. Некада то од њега тражи отаџбина, некада агентура, а некада моћна група људи. На нашим балканским просторима шпијунажа никада није била цијењена као вјештина, па је зато тајни агент најчешће погрдно називан – ухода, достављач, цинкарош, доушник, потказивач или шпијунчина.

Историја тајних служби Србије, међутим, казује да постоје шпијуни за које се може рећи да су били агенти или обавјештајци свјетског калибра. То доказује да је вјештина тајног живота и шпијунирања код Срба била понекад и врло успјешна професија. Прича каже да је Вера Пешић, за само 25 година живота успјела да слуди четири јаке обавјештајне службе.

ПРИМЉЕНА је да ради у контраобавјештајно одјељење Краљевске југословенске војске, гдје је школована за обавјештајни рад. Уочи Другог свјетског рата, вешто вођену Веру Пешић прихватају обавјештајне службе Њемачке, Велике Британије и Француске. Као четвороструки агент почела је претежно да ради за Генералштаб и Шесто одјељење Управе безбједности Њемачке. Тако је започела каријеру једног од најбољих шпијуна, које је Србија имала.

Вера Пешић је рођена 1919. године у Лесковцу гдје је завршла основну школу и похађала гимназију. Родитељи су јој живели у Сијаринској Бањи и Лесковцу. Дједа по мајци Милош Радовић био је судија Великог црногорског суда на Цетињу. Отац Милан био је начелник среза. Расла и школовала се у Лесковцу. Рано је постала свјесна свог тијела. Маштала је о лијепим луксузним хаљинама, отмјеном друштву, путовањима, богатом животу. Звали су је „лесковачка љепотица“. Млада се удаје, али јој након две године брак пропада. Одлазак у Београд био је прекретница у њеном животу.

– ОТКРИО је пјешадијски мајор Славко Радовић који је трагао за младим и паметним људима. Представио је Веру пуковнику Драгољубу Стојановићу, који јој је објаснио да ће на приједлог мајора Радовића и адвоката Трипка Жугића бити примљена са службеник у Контраобавјештајном одјељењу Генералштаба. У почетку је обављала опште административне послове и трудила се да за плату од 2.000 динара, којом је била веома задовољна, покаже ревност, ажурност и прецизност, што се од ње и очекивало. Када је у кабинету мајора Радовића упознала генерала Љубомира Новаковића, по мајци племенског рођака, до ње почињу да стижу и подаци о строго повјерљивим пословима, па је почела да залази и у друга одјељења Генералштаба, упознајући лагано читаву структуру сложене организације – описује њено увођење у војну агентуру биограф Никола П. Илић.

Пуковнику Стојановићу је била потребна жена обавјештајац, способна да препозна стране шпијуне и да се самостално сналази у контакту са њима.

ПОРЕД курсева страних језика енглеског, њемачког и француског и течаја стенографије, обука је обухватала практична предавања. Поред тога, требало је да у кратком року прочита десетак књига са шпијунским штивом, које је касније са официрима коментарисала. Радознала, прочитала их је, једну за другом, још на радном мјесту, а у анализи је поред интелигенције и добре меморије, показивала изузетну склоност за схватање суштине проблема.

Мајор Славко Радовић је позвао у свој кабинет и из челичне касе узео укоричени „Елаборат о контраобавјештајном раду“, у којем су били описани многобројни примјери откривених страних обавештајаца у Краљевини Југославији. – Госпођице Вера, овај материјал ћеш овдје читати. Никакве биљешке немој писати, нити са било ким немој да коментаришеш оно што прочиташ. Потруди се само да запамтиш примјере рада страних шпијуна и како су откривени. Садржина материјала је строго повјерљива и зато ћеш га за вријеме одмора или излазака из кабинета мени враћати и поново узимати. Запамти, таква су правила службе. Имала је тек 19 година.

БРЗО је Вера Пешић схватила суштину обавјештајног и контраобавјештајног рада и научила шта је војна, полицијска, привредна и културна тајна, као и зашто и како се бира, придобија и врбује тајни сарадник, без којег нема рада. Први пут сазнаје ко све може бити агент, резидент, обавјештајац, контраобавјештајац, посредник, двојник и веза.

– Обавјештајац мора да буде врстан купац, а никакав продавац. То значи да ствара квалитетну агентурну мрежу на правом мјесту, одакле ће благовремено да открива непријатељски рад, прати га и спријечава, да штити државно уређење Краљевине Југославије – често ју је упозоравао искусни мајор Радовић.

Намјесништво и Влада Краљевине Југославије узалуд настоје да избјегну велике европске и свјетске потресе. Због војних, политичких и економских интереса, велике силе у Југославији уграђују тајну агентуру у војсци, полицији, министарствима, Народној скупштини, привредним предузећима, Радио Београду, новинско-издавачким кућама, разним агенцијама, Српском културном клубу.

ВЕРА Пешић је савладала начин одржавања веза и састанака и прислушкивања разговора. Научила је шта је разрада, контрола и провјера агената и извјештаја и како се користе јавке, тајна мастила, оперативно-техничка средства, голубови писмоноше, извјештаји, писмени и усмени; како се користе радио-станица, шифре и дезинформације, издају задаци, заказују редовни и резервни састанци, снимају и краду документа. Добила је задатак да парира непријатељу, тако што ће га благовремено откривати и пресјецати његове активности.

Савјетована је да схвати да мора да буде строго прикривена, јер ако непријатељ осјети да је налетио на српског агента, избјећи ће контакт или ће покушати да га преврбује – подучавао је начелник Контраобавештајног одељења Генералштаба војске.

ЗА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ контраобавјештајце је посебно била интересантна новоформирана британска секција „Д“ и њен центар у Београду, којим је, знали су, руководио британкси мајор Јулиус Хан. Његова конспиративна имена била су Цезар и Горднер, а помоћник му је био Бил Бејли, инжењер у Трепчи. Сарадници су им били британски држављани у Југославији, као и припадници одређених антифашистичких група, које су биле формиране, и неки лидери опозиционих партија и удружења.

Британцима је у обавјештајном раду против заједничких непријатеља, Њемачке и Италије, често наруку ишла разграната агентура француске обавјештајне службе. Французи су само у руднику злата Леце, недалеко од Сијаринске Бање, имали агенте Николу Милића, секретара, инжењера Балбуша, а нешто касније и инжењера Жоржа Косту, објавиле су „новости“.

Њемачка је у Београду имала и конзулат, којим је руководио инжењер Франц Нојхаузен, опуномоћеник за привреду Министарства руда. Поједини упосленици конзулата бавили су се, у ствари, шпијунажом. Вера Пешић је имала задатак да открива дјелатност њемачке обавјештајне службе.

БЕОГРАД СТЈЕЦИШТЕ ШПИЈУНА

БЕОГРАД је 1938. године био стјециште великог броја шпијунских мрежа и агентура великих сила и сусједних држава. Била су ту чворишта разгранатих обавјештајних мрежа Француске, Велике Британије, Њемачке, Совјетског Савеза и САД, као и активне агентуре Италије, Мађарске, Аустрије, Бугарске, Албаније, Грчке и Румуније, па и шпијуни емигрантских антијугословенских организација и удружења. Београд је свима био занимљив због централног положаја на Балкану, као главна магистрала у комуникацији Истока и Запада, коју су велике силе жељеле да посједују или је барем контролишу.