Миливоје Ј. Станојевић из села Добрња, срез млавски, округ пожаревачки, имао је само двадесет година када је умро хиљаду и више километара далеко од родног краја и своје земље. Само тих неколико ријечи, уз годину рођења – 1888., и прецизније забиљежени датум смрти – 29. 10. 1918., на испуцалом мермеру временом начетог постамента, једини је траг младог живота згаслог у туђини да ту вјечно и остане.

Вјечна кућа 833 српска ратника

Десетак споменика, сличних овом, окружују спомен-костурницу у средини, а све их одваја метална ограда од остатка, прилично запуштеног, француског католичког гробља у предграђу туниског града Бизерте. На бетонским стубовима капије, са једне стране на француском, са друге на српском језику, натписи: Српско војничко гробље. Вјечна кућа 833 српска ратника који су од децембра 1915. до августа 1919. године, опхрвани ранама, болестима и исцрпљеношћу, умирали по војним болницама сјеверног Туниса након албанске голготе.

Ово је само једно од 24 српска војничка гробља посијана широм Туниса, Алжира и Марока гдје је лијечено преко 41.000 наших војника који су овамо пребацивани савезничким бродовима, а 3.005 њих је овдје оставило своје животе.

Доле у луци Бизерте француски адмирал Емил Гепрат постројавао је своје војнике да би одали част пристиглим српским мученицима које је, заправо, спасао ултиматум Француској и Енглеској руског цара Николаја Другог Романова да ће Русија, уколико се српска војска не избави из Албаније, склопити сепаратни мир са Њемачком.

Цех те, њима тешко разумљиве игре великих сила, хировите историје и зле судбине плаћали су српски младићи чија имена, исписана француским правописом, блиједе на мермерним таблама прикованим на зидове костурнице у Бизерти: Tassitch, Tanaskovitch, Vouckovitch, Yovanovitch, Spassoevitch, Singjelitch… Млади чувар, Тунишанин Хакил Услети, којег Србија плаћа да одржава гробље, на свој начин поправља слова која временом отпадну. Унутар костурнице, помен Скопске пјешадијске подофицирске школе својим умрлим друговима у Сјеверној Африци, захвалност палим ратницима домовине ФНР Југославије, неколико вјенаца које доноси особље наше амбасаде у Тунису и Удружење ратних добровољаца 1912-1920. И свијеће на прозору да их намјерници запале за покој душе погинулих војника, али не претрже се чувар Хакил отварајући капију српског војничког гробља. Каже, као да се он у наше име извињава, да ријетко ко свраћа. Не придикујемо ником, али довољно би било да један одсто од двадесетак хиљада Срба који годишње посјете туниска љетовалишта направи и излет до Бизерте. Или до петнаестак километара удаљеног градића Мензел Бургиба гдје се налази још једно српско војничко гробље.

Тамо нас дочекује Вагдија Хамди која је заједно са сином Мажубом насљиједила посао чувара српског гробља од покојног супруга. И судећи по ономе што смо затекли, своју дужност ваљано обављају. За разлику од запуштеног католичког гробља у склопу којег су сахрањени и српски војници и у коме је, уз породичне гробнице, забораву препуштен и велики споменик на коме пише “Francais et Serbes morts pour la patrie” (“Французи и Срби погинули за отаџбину”) – српско гробље изгледа беспрјекорно. Између дугачких низова крстова које творе металне сабље пободене у земљу уредно покошена трава, цвијеће на платоу гдје су јарболи са заставама и постоље са поменом “Слава палим српским војницима за слободу 1914-1918”, поткресани борови у чијој хладовини почивају 1.722 ратника. Њихова имена, са годином смрти и називом јединице којој су припадали, угравирана су на сабље крстове. Леже резервисти Првог, Другог, Трећег, Осамнаестог пешадијског пука Јоаким Радосављевић, Живан Божичић, Светомир Трифуновић, Душан Јоцић…, ево и каплара Милорада Ристића, капетана 10. пјешадијског пука Милуна Илића… Да не љутимо сјени ратника, а слутимо и њихов одговор: нашу отаџбину никад нису бранили професионалци него народ. За ту тврдњу они су мртви и истински свједоци, наводи „Блиц“.

У граду Тунису, у близини древне Картагине, налази се америчко војничко гробље на којем су сахрањени војници страдали у биткама Другог свјетског рата које су вођене на подручју Северне Африке. Огроман комплекс, осим бескрајног низа бијелих крстова, садржи велики Зид сјећања са именима страдалих војника, споменик са посветом да никад неће бити заборављени и мозаик који приказује дејства савезника у борби против нацистичке Њемачке.

Недалеко, на брду Гамар, налази се и француско војничко гробље.