Много недоумица остало је до данас везано за атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда и суђење Гаврилу Принципу.

Сарајевски атентат

Овај процес никада није дао одговор на питање како је од два Принципова метка остало пет рупа, ни шта је тражио мексички плаћени убица у Сарајеву баш на дан атентата. Није јасно ни како је Принцип осуђен за велеиздају када ни бечки, ни двор у Пешти нису ратификовали анексију БиХ. Тако она, мада је постојала, правно никад није заживјела.

– На суђењу је установљено да је Принцип пуцао два пута. На престолонасљедниковој униформи у Бечу виде се, међутим, рупе од два метка. Једним је убијена његова супруга Софија, једним је рањен Оскар Поћорек, а један је ударио о кров кола. То је пет. Балистичари би требало у неком обновљеном поступку да виде како је могуће с два метка погодити толико људи – каже писац Жељко Пржуљ, који је цијелу деценију истраживао сарајевски атентат.

Он подсјећа да је тај атентат био четврти на Фердинанда за двије године. Први је био на отварању једне фабрике у Салзбургу, други на двору, трећи на војној паради у Чешкој. Како каже, многи су имали интерес да аустроугарски престолонасљедник нестане – од њемачког цара, који је био киван због Софијиних изјава да ће протестанте превести у католике, до Ротшилдове банке, којој је Франц Фердинанд пријетио да ће повући сав новац. Непосредно пред убиство извјесни мексички плаћени убица подигао је 10.000 долара управо из те банке и отишао под велом тајне пут Сарајева. Прије убиства у босанској пријестоници била су и три нижа угарска племића, који су на дан атентата буквално побјегли.

– Кад је долазио у Сарајево, престолонасљедника је требало да прате два корпуса аустроугарске војске, која је задржана у предграђу и уопште није ушла у град. Али су зато обезбјеђивали мртва теијла пријестолонасљедника и његове жене. Занимљиво је и да је, кад је Гаврило подигао пиштољ, његову руку задржао један полицајац, ког је ударио Михаило Пушара. Пушаре ипак није било на оптужници, као ни Бела, који је бранио Принципа кад су га тукли. На чувеној фотографији „Одвођење атентатора“ уопште није Принцип, који је био у несвјести, већ Бел – каже Пржуљ.

Такође, процес је показао да је пуцано из „браунинг“ пиштоља, док је Апис три године касније, на Солунском процесу, рекао да је Гаврила и остале снабдјебао „лугер“ пиштољима. Све ово су детаљи који би могли да помогну у рјешавању мистерије везане за убиство Франца Фердинанда, ако дође до ревизије судског поступка који ће тражити Андрићев институт. Они се позивају на то да је Принцип осуђен за велеиздају, а не убиство, да би добио смртну, а не казну од 20 година затвора. А до велеиздаје није могло да дође јер атентатор није био високи функционер Аустроугарске монархије, а ни сам чин анексије БиХ није никад ратификован у парламентима у Бечу и Пешти.

Осим моралне и историјске осуде овог судског поступка, чин ревизије данас је готово немогућ, потврђују правни стручњаци за „Новости“.

Можда би приjе била могућа рехабилитација Принципа, али је опет питање пред којим судом. У Србији се закон односи само на политичке осуђенике послије Другог свјетског рата, а у БиХ таквог закона нема.

Његове недоумице дијели и проф. Богољуб Милосављевић са београдског Правног факултета „Унион“:

– Формално може да суди само суд правног сљедбеника Аустроугарске, а то је Аустрија. Верујем да би прије могла да се добије рехабилитација, него ревизија или обнова поступка, као што је Аписов сестрић успио да рехабилитује Аписа. И професор београдског Правног факултета Милан Шкулић тврди да је ревизија немогућа, јер она постоји само у парници, али не и у кривици, гдје је могућа само обнова:

– И обнављање је тешко изводљиво јер би требало доказати да је тадашњи суд био у заблуди и да је Принцип био потпуно невин. Онда би тужилац морао поново да подигне оптужницу, али не вјерујем да би га теретио за велеиздају, већ за убиство.

Крштеница

Принцип је рођен у јулу 1895. године и фалило му је непуних мjесец дана да наврши 19, да би могао да буде осуђен на смртну казну. Аустроугарска власт је притискала локалног свештеника Ивана Билбију да му фалсификује крштеницу и јул претвори у јун. Пошто није хтiо, убили су га.

Гаврило ћутао о Пушари

Послије атентата у Сарајеву, велики број угледних Срба из Босне депортован је у злогласни аустроугарски логор у Араду, у Румунији.

У овом логору уморен је и Михајло Пушара, члан „Младе Босне“, једна од кључних личности догађаја у Сарајеву 28. јуна 1914. године.

Михајло Пушара рођен је у Високом 1886. године. По завршетку средње школе, запослио се као општински службеник у Сарајеву. Био је вишеструко обдарен смислом за умјетност, а што потврђују подаци да је дјеловао као диригент, вокални солиста, глумац, редитељ, инструменталиста. Свој богати таленат и велику радну енергију испољавао је и потврђивао у културно-умјетничким друштвима Сарајева и Високог.

У родном граду, Високом, Михајло је у периоду од 1905—1914. водио хор Српског пјевачког друштва „Милутиновић“ и режирао у његовој драмској секцији, а водио је и Тамбурашки оркестар Муслиманске читаонице, такође у Високом.

Највећи дио своје умјетничке каријере Михајло је провео у Сарајеву, о чему свједоче др. Јосип Лешић у књизи „Позоришни живот Сарајева“, а нарочито Владимир Дедијер у свом познатом дјелу „Сарајево 1914“. Дедијер каже да је Михајло добио позив од Народног позоришта у Београду да буде редовни члан његовог Драмског ансамбла, у којем су тада радили, да споменем само неке од њих: Чича Илија Станојевић, Милорад Гавриловић Господин, Добрица Милутиновић, Милка Гргурова, Вела Нигринова и други. Ову понуду Михајло није прихватио, јер је, како је то сам рекао, Сарајево исувише волио да би га замјенио неким другим градом, макар и Београдом.

Оно по чему је Михајло ушао у свијет бесмртника јесте његова револуционарна активност у организацији „Млада Босна“. По једном од историјских извора, а то је др. Боривоје Јевтић, Михајло Пушара послао је у Београд Чабриновићу исјечак из загребачких новина о доласку Фердинанда у Сарајево. Писмо је послао из Зенице, у Београд, на адресу кафане „Златна моруна“. Према истом извору, у случају неуспјеха, атентат је требало да буде извршен у Високом.

Ево шта о улози Михајла Пушаре у извршењу атентата каже Владимир Дедијер у већ поменутој књизи „Сарајево 1914“. „Осим грешке возача, и интервенција Михајла Пушаре у одсутном тренутку доприњела је да Принцип у своме покушају успије. Јевтић, а послије њега и Глик тврдили су да је у тренутку када је Принцип потегао револвер један детектив покушао да га заустави, на што је Пушара ногом ударио детектива у колено, тако да је он изгубио равнотежу, те није могао да заустави атентатора“.

Описујући ове догађаје, Дедијер у истој књизи каже и ово: „Пушара није само онемогућио детектива да спријечи Принципа у пуцању, него је тренутак доцније јурнуо на поручника др. Андреаса витеза фон Морсеја, члана царске пратње, када је овај искочио из аутомобила и насрнуо сабљом на Принципа“.

Непосредно по извршењу атентата, Михајло је успио да се склони испред потере у просторије Пјевачког друштва „Слога“ (у некадашњој улици Борише Ковачевића) гдје се одржавао помен косовским жртвама, а пјевао хор „Слога“, чији је диригент био Михајло. Убрзо су стигли шуцкори и ухапсили га. Растајући се од својих другова, везан, Михајло им се окренуо и рекао:

— Ви наставите! Ја ћу се брзо вратити.

Одлуком Судског вијећа у Сарајеву, Михајло је ослобођен, јер су га другови бранили, у првом реду Принцип. Али чим је изашао пред судску зграду, поново је ухапшен и спроведен у Арад.

Умро је у прољеће 1915. године у Араду, у 30-ој години, мученичком смрћу, јер од када је дошао у овај логор сва његова исхрана, од октобра 1914. до марта 1915., састојала се од — слане воде.

Од марта 1915. до ове јубиларне, „Просвјетине“ 2002. године, минуло је 87 година, колико се навршило од Михајлове смрти.

Арад је био последње Михајлово пребивалиште.

Одатле је отишао у вјечност — стопама бесмртника.