25/08/2021
Пријестоница Србије се даље сели у Дукљу на приморје, прво Котор, па Стон на полуострву Пељешац, па затим у Скадар гдје је српски краљ Бодин примио учеснике Првог крсташког похода, међу којима се налазио и чувени гроф Рајмонд Тулуски.
Током 13. и 14. вијека издвајају се сљедећа мјеста у којима су се налазили српски дворови: Неродимље, Пауна, Сврчин и Штимље. Као пријестоница се прво издваја Призрен у Метохији, а касније се српски двор сели у Скопље, док је насљедник пријестола „млади краљ“ имао своју резиденцију у Скадру. Такође у то вријеме је и краљ Драгутин столовао у Београду као сремски краљ. Од 14. вијека такође можемо да пратимо и сједиште дворова у средњевјековној Босни: Сутјеска, Бобовац, па Високо (Подвисоки), да би се затим престони град преселио на запад, у Јајце.
Распадом српског царства добијамо велики број обласних господара Краљ Вукашин и Мрњавчевићи који се везују за Прилеп, Душанова удовица царица Jелена и деспот Угљеша Мрњавчевић за Сер, Душанов полу-брат Симеон Синиша за Костур, породица Дејановића за Велбужд, Тома Прељубовић за Јањину, Радослав Хлапен за Бер и Воден, Никола Алтомановић за Ужице, Вук Бранковић за Приштину, Лазар Хребељановић за Крушевац, Балша I Балшић за Скадар и Улцињ, Војислав Војиновић за Гацко и Требиње, Павле Раденовић за Борач, породица Косача за Благај итд.
У вријеме турске најезде и нестанка српских посједа на југу, пријестоница се у вријеме деспота Стефана Лазаревића сели у Београд, да би Ђурађ Бранковић изградио посљедњу српску пријестоницу пред пад под Турке, моћан град Смедерево на Дунаву. Иван Црнојевић је негдје у исто вријеме преселио своју пријестоницу из Скадарске Крајине у новоосновани манастир на Цетињском пољу посвећен рождеству Пресвете Богородице гдје је такође сазидао свој двор.
Све вријеме трајања Дубровачке републике, Дубровник је био пријестони град.
Од почетка устанка 1804. пријестоница постаје Карађорђева Топола док је једно вријеме то био и Београд у коме је најдуже функционисао и Правитељствујушчи совјет и то је било тако све до слома устаничке Србије 1813. Након избијања Другог српског устанка, књаз Милош столује у Црнући код Горњег Милановца, све док се 1818. није преселио у нову пријестоницу Крагујевац, који то остаје све до 1841. Београд коначно постаје пријестоница кнежевине и краљевине Србије 1841.
За вријеме трајања Српске Војводине 1848-1849 пријестонице су биле Сремски Карловци, Земун, Велики Бечкерек и Темишвар, док је Темишвар био и пријестоница Војводства Србије и Тамишког Баната 1849-1860.
Ниш је 1915. поново био пријестоница Краљевине Србије, након заузећа Београда у Првом свјетском рату, док је српска пријестоница 1916-1917 била и град Крф на коме се налазила Српска војска након повлачења преко Албаније у зиму 1915-1916., подсјећа се у публикацији „Историја Срба“
Београд остаје пријестоница и након стварања Краљевине СХС и Југославије, до данас.
02/01/2025
02/01/2025
02/01/2025
01/01/2025