10/09/2021
Околић сматра да у БиХ до помирења може доћи само компромисом, што подразумијева да се породицама омогући да дођу до тијела својих најмилијих.
– Овдје је проблем друге природе. Да је технички да се не зна гдје су тијела, то би се могло и сватити, али овдје поред многобројних свједока и извјештаја очито види да је у питању опструкција – навео је Околић.
Замјеник градоначелника Добоја Славко Ковачевић поручио је да појединци и институције не треба и не смију стати у трагању тијела несталих Срба, све док се и посљедња кост не пронађе и достојанствено сахрани.
Саво Стојчић из Горњих Смртића у Прњавору, изгубио је сина у Стогу, чије је тијело размијељено 1994. године.
Он је навео да ове године први пут долази на мјесто страдања двадесетдеветогодишњег сина и да га срце боли.
Љубиша Благојевић је са свега 16 година протјеран из родне Свињашнице, у којој је прије рата било око 200 домаћинстава, а данас свега један повратник.
Он је рекао да нема простора говорити ни планирати о повратку у родни крај, јер, како истиче, и оно што се успије обновити или изградити буде предмет девастације или крађе.
Протојереј-ставрофор Зоран Живковић је пред Спомен-крстом у порти Цркве Светог Ђорђа у мјесту Стог у Завидовићима служио парастос страдалим Србима.
Код спомен-крста вијенце су положили испред институција Републике Српске савјетник у Влади Стјепан Мацановић, у име заједничких институција замјеник министра одбране у Савјету министара Мирко Околић и посланик у Представничком дому Парламента БиХ Сања Вулић.
Вијенце су положили и представници Завичајног удружења „Завидовићана“ из Добоја, Полицијске управе Добој, општина Добој, Србац, Петрово, Модрича, Вукосавље, борачких организација из Петрова и Српца, Удружења „Пети одред специјалне бригаде полиције“ из Добоја, „Ветерани Републике Српске“.
Вијенце су положили представници Координације делегација удружења избјеглица из Београда, те припадници некадашње Четврте озренске лаке пјешадијске бригаде и припадници Трећег пјешадијског /Република Српска/ пука Оружаних снага БиХ.
Срби из Возуће протјерани су са вјековних огњишта у офанзиви такозване Армије БиХ под називима „Ураган“, „Фарз“ и „Бадр ал Босна“.
Масовно страдање Возућана догодило се од 10. до 24. септембра 1995. године, усљед офанзиве 23.000 муслиманских војника Другог и Трећег корпуса такозване Армије БиХ и одреда „Ел муџахедин“, те НАТО бомбардовања потпомогнуто њиховим јединицама за брза дејства као и пакистанског контингента међународних мировних снага.
Тада је спаљено 30 српских села, протјерано 1.920 српских породица са 7.680 чланова, убијено 459 бораца Војске Републике Српске и цивила, док се за већим бројем још трага.
Падом Возуће окончано је протјеривање и етничко чишћења Срба са подручја зеничке регије, започетог 1992. године.
21/12/2024