Између два свјетска рата у Србији Раде Пашић, син јединац Николе Пашића, био је уплетен у највише корупционашких афера. „Комбинације је завршавао”, речено језиком данашње финансијске елите, захваљујући свом оцу Николи Пашићу, који је био више него благонаклон према јединцу.

Горан Антонић, истраживач корупције, каже: „Остало је забиљежено да је Никола Пашић, слушајући тешке оптужбе против сина у Народној скупштини поводом малверзација са шећером, рекао: Овај, а шта ћете? Дијете, па воли шећер!“

Али све то је кренуло много прије шећера.

Глорификација

Никола Пашић глорификован је у српској историји као најбољи и најмудрији државник свих времена. Чињеница је, међутим, да је и сам био алав на паре: „Тај човјек је, јавно признајем, много учинио за вашу земљу (…) Међутим, он је то учинио зато што су му се лични интереси поклапали са интересима земље (…) Погледајте, син обичних и сиромашних сељака оставља једно од највећих богатстава у овој земљи”, пише Арчибалд Рајс у свом тестаменту.

Тај и такав, предсједник владе која је позвала Србију на све жртве у Првом свјетском рату, свог сина је, као „болесног од срца”, од ратних страхота склонио у Париз. У „граду свјетлости” Раде Пашић живио је на високој нози. Захваљујући ауторитету оца, предсједника владе, савезнице Француске у рату, код једног јувелира купио је драги камен вредан 350.000 франака, оставивши капару од само десетине те суме. За гаранта да ће остатак бити плаћен навео је адресу српског посланства у француској престоници.

Кад ни послије договореног рока дуг није измирио, ухапшен је, а из затвора пуштен кад је наше посланство платило. Посланик (амбасадор) Србије у Паризу Миленко Веснић доцније је тврдио да је тражио од Николе Пашића да надокнади ту суму, али да је овај одбио.

Радио за непријатеља

Само годину дана касније, 1916. године, Раде Пашић ухапшен је опет – овог пута због трговине с непријатељем. Установљено је, наиме, да је заједно с Михајлом Глушчевићем, секретаром амбасаде у Паризу, у запечаћеним дипломатским ковчезима шверцовао платину у неутралну Швајацарску. Пашић и Глушчевић тамо су је продавали њемачким агентима! Платина је непријатељима српске војске била неопходна у авионској индустрији и производњи топовске муниције.

Французи су младог Пашића протјерали на Крф, а Глушчевића изручили српским властима. Њему је суђено још пре пробоја Солунског фронт, али је ослобођен, са образложењем „да према српским законима нема никакве кривице, сем можда царинске”.

Глушчевић се послије рата вратио у Париз, али му Французи нису заборавили сарадњу с Нијемцима. Ухапшен је 1919. године, а од Београда је затражена документација да би му они судили. Влада коју је водио отац његовог ортака Радета Пашића одбила је да то учини. Штавише, 1923. године суд у Краљевини СХС Глушчевића је ослободио свих оптужби, а заплијењена платина му је враћена!

Лиферанти

Новостворена Краљевина СХС добила је 1921. на име ратне штете од Њемачке за стоку коју су српским сељацима заплијенили њемачки и аустроугарски војници 60.000 оваца и 17.500 говеда. Раде Пашић издејствовао је код министра пољопривреде у влади свог оца, да се та стока не раздјели осиромашеним сељацима и тако обнови сточни фонд, већ да се прода конзорцијуму његовог ортака Радивоја Хафнера. Хафнер је, иначе, у Првом свјетском рату био лиферант аустроугарске војске.

Тако је министарство финансија владе Николе Пашића ову стоку, без наплате царине и без конкурса, продало фирми „Омниум Серб” по цијени од 45,5 динара за једну овцу и 1.510 динара за говече – у вријеме кад је цјена једне овце у Војводини била 200 динара, а једног говечета 3.000 динара!

Штампа, која је открила ову аферу, писала је да је Хафнер само од овог посла купио 35 палата у Загребу. Новинари су израчунали да су Хафнер и Пашић зарадили 136 милиона тадашњих динара на рачун државне касе. Поређења ради, плата љекара тада је била 1.500 динара, односно зарадили су око данашњих 60 милиона евра!