Највећа православна светиња на Балкану и једна од највећих православних цркава на свијету добила је нови изглед још прије двије године када је завршен велелепни мозаик тежак више од 320 тона, који садржи више од 50 милиона комадића. На њему је радило укупно 600 људи, а комплетан мозаик завршен је за мање од четири године.

Украшавање унутрашњости Храма Светог Саве био је импозантан подухват, као што је била и сама изградња објекта. Више од 15.000 квадрата у Храму налази се под мозаиком, што није случај ни у једној православној светињи, а у изради мозаика коришћени су најквалитетнији малтери, прохромске мрежице и везивна средства, који би требало да гарантују врхунски квалитет и трајност.

До половине љета требало би да се заврши и изградња додатних 2.000 метара квадратних мозаика, па ће укупна површина под мозаиком износити око 17.000 метара квадратних. Завршен је и први дио платоа, док би остатак требало да се уради до краја године.

Посјетиоци у својим коментарима истичу да су одушевљени оним што су видјели у Храму, поготово од када је урађен мозаик. Многи од њих увјерили су се да је сваки детаљ чудесан, па не чуди податак да више од 70 одсто странаца који долазе у Београд обавезно посјете ову светињу јединствену у православном свијету. Храм Светог Саве највећи је храм на свијету под мозаиком, уопште највећи на Балкану и, по неким бројкама, већи и од Храма Христа Спаситеља у Москви.

Држава је преузела највећи терет за завршетак изградње Храма Светог Саве, имајући у виду да је у три године прије завршетка радова у Храм уложено 43 милиона евра, што је сума већа него у претходних 60 година. Без значајног улагања државе храм би био грађен још много година, али срећом, коначно је схваћен значај Светог Саве и смисао светиње која се уздиже на мјесту гдје су спаљене његове мошти. Завршетак Храма означава и завршетак вјековне борбе за подизање споменика једном принцу, монаху, првом српском архиепископу и светитељу Сави Немањићу.

Прича о овој светињи потекла је давне 1895. оснивањем Друштва за подизање Храма Светог Саве, а изградња Храма почела је 1935. године. Радове је зауставио Други свјетски рат и тек је 1984. добијена сагласност да се настави са градњом.

Тада је откривено да будући Храм, сем зидина над земљом, чува и тајну коју су отркили грађевинари зашавши му под темеље. Приликом копања у једном тренутку из подземља је шикнуо млаз нафте и многи су помислили да је отркивено налазиште црног злата. Ипак, ово необично откриће, испоставиће се, имало је логично објашњење. Наиме, када су Нијемци бомбардовали главни град, бројни Београђани су, наводно, спас потражили у овом подземном уточишту. Убрзо су га и окупатори препознали као „сигурну кућу“ за ратну машинерију и у њу смјестили цистерне са горивом. Када је војска измарширала из града, дио цистерни је остао под Храмом све док их радници на реконструкцији поново нису пронашли.

Данас многима највећу пажњу привлачи управо овај најскровитији дио Храма смјештен под земљом за чију је из градњу благослов дао почивши патријарх Павле.

Седам метара испод темеља Храма налази се крипта, до које се долази мермерним степеницима, која своје посјетиоце оставља без даха захваљујући својој несвакидашњој пропорцији, уметничкој обради и раскошном изгледу. Кажу да ко није сишао испод земље, у темеље највеће православне богомоље на Балкану, тај не зна шта је величина. На око 2.000 метара у игри свјетлости између лучних сводова посјетиоце посматрају „небеске очи“. Са живописа осликаног на плафону у византијском стилу надгледају их ликови апостола и светитеља, ликови са фресака које су радили наши иконописци. Камен од којег је започето зидање Храма, а који је освештан још давне 1939. године видљив је у самој Крипти, док је уз њега похрањена и повеља о почетку градње.

Централну позицију у крипти заузима гробна Црква Св. кнеза и мученика Лазара, док је иза олтара крипта патријарха, површине 250 квадрата, у којој ће у саркофазима почивати земни остаци поглавара СПЦ.