Моја јединица је послије ослобођења сјевера Србије требала да иде на Косово, али је Тито то изричито забранио. Побунили су се Шиптари који су требали да иду на Сремски фронт. Да су Совјети отишли, данас би било другачије, каже за Спутњик Милан Рунић, једини тенкиста, Србин, припадник Совјетске армије.

ТИТО НАМ ЈЕ ЗАБРАНИО ДА КРЕНЕМО ТЕНКОВИМА НА КОСОВО!

Србин тенкиста у Совјетској армији

Био је средњошколац када су мађарске окупационе снаге ушле у Нови Сад. Упали су у двориште његове куће, од смрти их је спасао отац који је говорио мађарски и био резервиста аустроуграске војске у Првом свjетском рату.

Тада седамнаестогодишњи Рунић напустио је Нови Сад и са мајком отишао у Крушевац. Партизани су током једне акције убили више дестина њемачких војника. У одмазди, Нијемци су насумично хапсили, одводили на стријељање. Гимназијалац Рунић је побјегао на село и прикључио се партизанском покрету.

У Црвену армију због руског

Негде код Зајечара срео се са јединицама Црвене армије. Био је добар ђак и знао је руски, тетке су биле удате за Бијеле Русе, то је пресудило да им се придружи.

„Главни ме је питао ме да ли знам тригонометрију, тад сам био седми разред гимназије, рек’о знам, како да не знам. Каже, нама требају тенкисти, то је била тенковска дивизија, ти би могао да будеш нишанџија тенка Т34. Обучили су ме за то у пролазу, за један сат“, каже Рунић.

Прва битка у којој је учествовао десила се између Чачка и Краљева, Нијемци су покушали да Русима пресијеку фронт. Одлично се сналазио у тенку. Возач је, каже, био Узбекистанац, командир тенка који је погинуо на Авали, а он преузео команду, био је Рус. У посади је било и Киргистанаца, ускоро је добио и официрски чин, као командир тенка.

Рус ми је спасио живот

Сјећања једног од ријетких живих свједока Другог свјетског рата још су свјежа. Посебно она најљепша, сећања на руске војнике.

„Никада са људима нисам имао однос какав сам имао са Русима. Била је у логистици нека Серженци Наташа, свака је јединица имала логистику, ако погоде тенк, они га вуку на поправку. Та Наташа је тражила од команданта батаљона да ја будем на ручку у официрској мензи. А мене је било срамота од Руса. Био сам једно два пута, а нисам више ни могао. Ишло се из битке у битку, нисам имао времена да се бавим нечим другим“, присећа се совјетски тенкиста из Новог Сада.

Он додаје да је однос са Русима и њихов међусобни, био много бољи него међу људима у нашим јединицама, а он је са партизанима био два мјесеца, али их је и успут сретао. Један Рус му је и живот спасао, током борби за ослобођење Београда.

„Ја сам изашао из тенка, а један Нијемац је пуцао са другог спрата пушкомитраљезом. Он се бацио, легао на мене да ме не погоди. Он је био водник, са другог тенка. Питао ме ко сам, ко ми је мати, коме да каже да сам погинуо, мислио је да сам погођен“, прича нам Рунић.

Преко Старог савског моста одмах послије Зарића

Саговорник Спутњика је директно учествовао и у једном од најважнијих дијелова операције ослобођења главног града, у акцији спасавања Старог савског моста.

„То је био једнини мост којим смо могли преко Саве. Мој тенк је био први, испред нас су били минери. Тај човек, Зарић, помогао је да се мост разминира, дошао је чамцем. Ја сам с њим мало разговарао, док нисмо прешли преко“.

Да су Совјети тада отишли на Косово, било би другачије

У другом делу своје „Књиге сјећања“ саговорник Спутњика посебно се бави Косовом и Метохијом, јер, како каже, данашњи догађаји у јужној српској покрајини везани су управо за оно што се дешавало на крају Другог свјетског рата.

„Ми смо требали да идемо на Косово, та моја јединица, али је Тито то забранио, о томе сам писао у књизи. Мени је управо мој старији поручник рекао, Рунићу, не можемо на Косово. Ми нисмо смјели да уђемо ни у Хрватску. Наредио је, пошто су то тражили они који су били на Сремском фронту, да са тенковима пробијемо фронт, да то урадим ја, са три тенка, али да се вратим назад“.

Демобилисан је из јединице Совјетске армије 1946., те прешао је, како каже, у нашу. Послије тога је био на Косову. Каже да је и тада био свједок догађаја који су утицали на данашње стање на југу зеље, о којима се и даље мало говори.

„Тамо су се побунили Шиптари који су требали да иду на Сремски фронт. Недовољно се говори о томе да су се они масовно придружили Италијанима и Нијемцима“.

Преживио и Голи оток

Због својих политичких ставова завршио је на Голом отоку. Послије неколико мјесеци малтретирања, један војвођански официр Удбе обавијестио га је да ће бити премјештен изнад Новог Виндолског, гдје су се рушила стабла за потребе пилане.Тај рад га је спасио.

По повратку 1951. трпио је посљедице етикете голооточанина, посветио се науци, годинама касније добио је и заслужено мјесто декана.

Судском рехабилитацијом држава је донекле поправила штету нанесену угледу. Међутим, Русија памти своје хероје, Милана Рунића одликовала је чак пет пута. Прву медаљу ветерана добио је 20. марта 1995, када је амбасада Руске федерације обележила 50 година побједе у Великом отаџбинском рату.

Жали што након рата никада више није срео другове из Русије и бивших совјетских република са којима се борио за живот у слободи.