Руски протојереј Олег Стењајев исприповједао је једну причу која поучава због чега је за нас православце изузетно важно да имамо иконе кад се молимо.

Свештеник Стењајев овако говори о једном сусрету у којем се потврђује зашто је битно да кад се молимо пред нама стоје иконе.

Још 1990-их година сам имао прилике да разговарам с једном баптисткињом која ме је, а да ни сама то није жељела, још једном чврсто увјерила у то да човјек треба да има икону испред себе кад се моли:

– Извините ми: како се молите? – поставио сам јој питање.

– Па како се молим, – одговорила је, – обраћам се у молитви Богу оцу преко Христа.

– Али ви притом не користите икону – зар вам није тешко да се тако молите? Немајући у представи апсолутно никакву слику?

– Шта ће ми материјална икона? – Христов лик је у мом срцу, – каже баптисткиња.

– Значи ви Га на неки начин замишљате? Како Он изгледа? – упитао сам је помало провокативно.

Она се врло збунила, па одговара:

– Па Он је по мојој представи ниског раста, риђокос…

– Риђокос? Вероватно вас подсјећа на некога? – настављам да постављам подла питања.

Она се још више збунила, па каже:

– Не желим да одговорим на то питање.

Онда јој одговорих:

– Ипак ми одговорите, укажите поштовање према саговорнику као хришћанка.

– Добро, рећи ћу вам, – одлучила је. – У младости сам познавала једног књиговођу, дакле он личи на тог књиговођу.

И тада сам схватио због чега је за нас, православце, изузетно важно да имамо иконе кад се молимо. Јер кад бисмо се молили без канонских, односно православно насликаних икона, у нашој представи би се обавезно појављивао субјективни лик. На пример, једна моја парохијанка је својевремено гледала играни филм „Исус из Назарета“ и кад би после стала да се помоли одмах би у њеној свијести испливао лик глумца карактеристичних црта и она није знала шта да ради с тим.

Тако је било и са овом сиротом баптисткињом, врло побожном и вјерујућом женом, кад се моли Христу без иконе с Његовим ликом, одмах се у њој испољава субјективизам – сећање јој „подмеће“ најромантичнији лик из њене младости, подсјећа портал православље.

У чему се састоји моћ православне иконе? Православна икона је озарење које је доживио неки свети човјек. И он је насликао лик који му је дат одозго или је руководио другим иконописцем. Затим су слиједећи иконописци правили копије строго поштујући првобитни приказ. Због тога је веома важно да схватимо чињеницу да нас икона спасава од субјективног доживљаја духовне реалности.

Други проблем се састоји у томе што је у многим нашим храмовима, нажалост, присутно италијанско сликарство. То су углавном храмовим саграђени у 18. вијеку – тада су се код нас људи буквално „молили“ свему страном.

А ако узмемо црквено италијанско сликарство и уопште сликарство такозваног периода Препорода (иако је то заправо био период праве моралне деградације), видимо да има много претјераних ствари. Познато је, на примјер, да су Ел Греко, Рафаел и други сликари своје Мадоне сликали по моделима и по уличаркама, а свеце по лудим и ђавоиманим људима из психичких болница. Исти овај Ел Греко је одлазио у луднице и тамо је цртао своје „апостоле“ и мученике.

Овај случај с баптисткињом ми је касније веома много помогао да очигледно објасним протестантима и неопротестантима због чега човјек који се моли просто мора да има иконе. Наша свијест није толико чиста да бисмо могли да се молимо без иконе. Међутим, икона треба да буде православна, канонски исправно насликана, без све те чулне италијанштине. И Италијани су имали веома добре иконописце, али то је било раније, а посљедњи је, чини ми се, био Ђото ди Бондоне који је умро 1337. године. А сви каснији су сликали како коме падне на памет.

Разговор с овом старијом женом-баптисткињом, заувек ме је учврстио у намјери да се у односу према икони придржавам најстрожег канона и зато неправославне црквене слике у мојој кући апсолутно немају мјеста.