Да је било покушаја да се земни остаци пренесу у Бањалуку на свом „Фејсбук“ профилу наводи историчар из Бањалуке Зоран Пејашиновић. Подсјећа да је један од званичних циљева Друштва „Змијање”, основаног октобра 1929. године, био пренос костију Петра Кочића у Бањалуку.

– Изгледало је да у вези с тим неће бити потешкоћа, па је формиран и посебан одбор на челу са др Владимиром Ћоровићем, предсједником београдског Пододбора „Змијања”. И Кочићева удовица, Милка, дала је сагласност. Новине су већ писале да ће Кочићев гроб „на подножју Змијањских гора” бити „завјетно мјесто крајишке омладине”… Одлучено је да се обједини свечаност откривања споменика и пренос костију чувеног Змијањца и да се на тај догађај 6. новембра 1932. године позове и краљ Александар – наводи Пејашиновић.

Ипак, када је отворено питање мјеста поновног покопа крајишког трибуна, додаје, почеле су подјеле, расправе и подметања.

– Један од приједлога – за који се чак говорило да је „покојникова жеља” – био је порта новосаграђеног Храма Свете Тројице у центру Бањалуке (данас Храм Христа Спаситеља); други приједлог био је Православно гробље „Свети Пантелија”, гдје је „у хладу једног кестена” „Змијање” подигло скромну гробницу (у њу ће касније бити сахрањен др Димитрије Закић) – истиче Пејашиновић.

Бањалучки митрополит Василије, међутим, каже он, није дозволио да се Кочић сахрани у црквеној порти, наводно, због пишчевих „жаока” од којих није била поштеђена ни црквена јерархија.

– Тада је Милка Кочић ријешила да покрене сопствену акцију, па је из Београда допутовала код митрополита. Пошто су и њена настојања остала јалова, 27. октобра 1932. године Милка је дала писмену сагласност за пренос посмртних остатака њеног мужа на бањалучко православно гробље. Тада је свима лакнуло, али, ускоро ће се показати, прерано. Наиме, већ у возу, на повратку за Београд, срели су се Милка Кочић и предсједник „Змијања”, др Васо Глушац (који је, иначе, кумовао Петровом и Милкином синчићу Слободану, 1910–1913). „Слушај куме” – рекла је Милка – „немој ти ништа спремати. Ја ћу прије дозволити главу с рамена него да се изврши пренос Петрових костију из Београда”. Заокрет у ставу Милка је правдала упозорењем митрополита Василија, који јој је, наводно, рекао „да ће пасти крв у Бањалуци” (вјероватно се мисли тензије између власти и опозиције, које су појачане управо у вези са овим догађајем) – наглашава Пејашиновић.

Додаје да је проблем је покушао ријешити и др Владимир Ћоровић, предсједник Пододбора „Змијања” у Београду, али је и њега Милка одбијала ријечима да ће „Крајина постати крвава хаљина”. Није помогло, каже, ни писмо митрополита Василија, написано „умјереним тоном”, у коме овај оповргава тврдње госпође Кочић.

– Управо тих дана добијена је и дозвола Управе града Београда за ексхумацију, па је уприличен још један састанак са гђом Кочић у њеном стану, али су преговори пропали, овај пут дефинитивно. Да је њена одлука, ипак, била пресудна потврђује и Данило Дрча, секретар „Змијања”, који вели да је „госпођа Милка Кочић поставила захтјев, да кости њеног мужа буду сахрањене покрај бањалучке цркве.” А, пошто – наставља Дрча – „црквене власти нијесу то дозволиле” онда је „пренос костију пок. Кочића изостао”.

Тако су земни остаци Петра Кочића остали на Новом гробљу у Београду, гдје му је, у међувремену, подигнут честит споменик са попрсјем и рељефом изнад главе, иначе, рад знаменитог вајара Сретена Стојановића – подсјећа Пејашиновић.