Стручњак за безбједност Џевад Галијашевић изјавио је да је истицање ратне заставе такозване Армије БиХ и „Исламске државе“ током обиљежавања 28 година од прогона Срба из Возуће начин да се жртве поново убију, да се они који обиљежавају то страдање заплаше и не враћају својој кући и да тај простор остане заувијек етнички очишћен од Срба.

– Када се узме у обзир то понашање и чињеница да је главни кривац командант генерал Сакиб Махмуљин побјегао у Турску, да је недоступан судским органима БиХ и да власти у Сарајеву не чине ништа да га из виле Бакира Изетбеговића у Измиру врате у Сарајево онда видите да је атмосфера у бошњачком друштву таква да нема суочавања са ратним злочинима према Србима – рекао је Галијашевић, преноси Срна.

Он је истакао да у бошњачком друштву нема осјећаја одговорности због ритуалних клања која су направљена на подручју Зенице и Завидовића, а која су била масовнија него у Сирији и Ираку, уопште на Блиском истоку.

– Бошњачко друштво на том подручју и даље живи у ратној психози и великој мржњи према Србима, као да су Срби из Возуће криви што су ту страдали. Српско страдање очигледно не дира одређене бошњачке кругове нити њихове јавне политике које и даље јашу на ратним пропагандама, ратним заставама и ратним циљевима – рекао је Галијашевић.

Он је додао да то на одређени начин и опомиње јер таква психоза и стање духа говори да се није одустало од ратних циљева и да се нимало не осјећају кривим због убиства Срба.

Током марша „Стазом егзодуса“ поводом обиљежавања 28 година од прогона Срба из Возуће, насеља у долини Криваје и са јужног дијела Озрена, и ове године истицане су ратне заставе такозване Армије БиХ и „Исламске државе“, уз спорадичне повике „Текбир“ из колоне возила која је пролазила кроз Стог.

Срби из Возуће протјерани су са вјековних огњишта у офанзиви такозване Армије БиХ под називом „Ураган“ или „Фарз“.

Масовно страдање Возућана догодило се од 10. до 24. септембра 1995. године у офанзиви у којој је учествовало 23.000 муслиманских војника Другог и Трећег корпуса такозване Армије БиХ и одреда „Ел муџахедин“, као и усљед бомбардовања НАТО снага.

Тада је спаљено 30 српских села, протјерано 1.920 српских породица са 7.680 чланова, убијено 459 бораца Војске Републике Српске и цивила, док се за 129 још трага.