Четник није само устаник, комита или герилац, већ и неко ко се након посебне обуке шаље као дио мањих одреда на специјалне задатке.

Сви сте већ свесни тога да наши непријатељи, било национални, било идеолошки, широм Балкана поистовећују све Србе са четницима. Четници су бивали, али и даље бивају жртве ужасне пропаганде, од аустроугарске током Балканских и Првог свјетског рата, па преко изразито непријатељски настројене југословенске кинематографије и хиперпродукције партизанских филмова које је финансирала југословенска радничка класа кроз порезе.

Појам четник, без обзира на то како га перципирају комунисти, Хрвати, муслимани, Албанци, Бугараши и западна пропаганда која грца у незнању, јесте изразито афирмативан појам у нашој националној историји. Четници су директан наставак (г)хусарске, хајдучке, ускочке, устаничке традиције нашег народа; изрази типа „хајдук“ или „четник“ су најприроднији изрази за српског ратника са много дужом традицијом од Другог свјетског рата и недавне серије грађанских ратова за југословенско наслијеђе.

Четник није само устаник, комита или герилац, већ и неко ко се након посебне обуке шаље као дио мањих одреда на специјалне задатке. Па тако, још од Балканских ратова када су четничке јединице под командом војводе Војина „Вука“ Поповића биле званичан део Српске војске и њена претходница са специјалним задацима дејстава иза непријатељских линија, па све до формалног формирања првих специјалних јединица на свијету (мјесец дана прије британских командоса које се погрешно сматрају првим) „Четничких јединица Југословенске војске“ из маја 1940. године, четници представљају неодвојив дио српске војне традиције.

Наравно, у прљавој пропаганди против „страшних“ четника влада огромно незнање и чиста зла намера. То се најбоље огледа по односу према четничким симболима, првенствено лобањом тј. „мртвачком главом“ са две укрштене бутне кости за које се нема појма шта заправо симболизују и одакле долазе у четничку иконографију, наводи портал Лепоте Србије.

Прије него што се упустимо у објашњење тога шта значе четнички симболи, потребно је да напоменемо да четништво представља директан наставак српске хајдучке традиције. Као што је већ познато, четници се први пут помињу током два догађаја у Старој Србији – данашњој Северној Македонији. Први је Кумановски устанак, који је био устанак српског народа кумановског краја почетком 1878. године са жељом да се заједно са врањским срезом прикључи Кнежевини Србији. Други догађај је Брсјачка буна коју су потомци српског племена Брсјаци подигли против турског и качачког насиља у Старој Србији током 1881. и 1882. године такође са жељом прикључења Кнежевини Србији, на простору између Битоља, Охрида, Прилепа и Кичева.

Идејни творац четника и четничког покрета био је један Србин римокатолик из Дубровника односно професор и дипломата Матија Бан, по коме данас Баново Брдо у Београду носи име. Он је први пут писао о потреби четничког организовања и ратовања Срба изван Кнежевине Србије још 1848. употребивши појмове „четник“ и „четовање“ по први пут. Три кључне личности су заслужне за институционално обликовање четничког покрета: љекар др Милорад Гођевац из Ваљева, велетрговац и један од најбогатијих Срба свог времена Лука Ћеловић из Требиња и генерал Јован Атанацковић из Неготина као представник српске војске. Они су у септембру 1903. у Београду основали чувену „Српску револуционарну организацију“, а у њен централни одбор ушли су још и српски адвокат и доктор права из Скопља Васа Јовановић, један од најчувенијих политичара у српској историји Љубомир Давидовић који је основао предратну Демократску странку, богати велетрговац и народни посланик у српској скупштини Голуб Јанић из Маврова у Старој Србији и академик Љубомир Стојановић из Ужица који је био један од најучених људи тог времена.

Они организују српски народ Старе Србије за борбу против Турака, албанских качака и Бугара и уједињење са матицом – Краљевином Србијом. Четничка акција памти невјероватне бојеве и јунаштво њених учесника, а да се југословенска кинематографија фокусирала на истините приче и догађаје из времена пламена четништва умјесто на измишљене и фантастичне приче Титових партизана, могла би да стане раме уз раме са тзв. вестерн филмовима холивудске продукције.

Између два рата постоје и изузетно јаке четничке организације које су се састојале махом од војно способних ветерана и некада активних четника у четничким одредима. О њима је краљ Александар И Карађорђевић посебно водио рачуна и помагао њихов рад. Једна од главних мисија предратне четничке организације била је заштита Срба у мјешовитим срединама, а тамо гдје су предратни четници били организовани, избјегнут је покољ српског становништва јер су се организације попут четника, сокола, скаута и Српске народне одбране спремале за неизбежни сусрет са њемачким експанзионизмом. Смрћу краља Александра, рад ових организација био је отежан.

Симбол лобање односно „мртвачке главе“ је дубоко укорењен у хришћанској традицији српског народа. То симболизује борбу и истрајавање у борби по цијену смрти, што се визуелно приказује лобањом и костима.

У православној иконографији лобања се може наћи као симбол у подножју крста на коме је распет Господ Исус Христос и његово значење је Адамова лобања.

Наиме, мјесто на коме је Господ распет назива се Голгота, што значи „мјесто лобање“, а приликом спуштања Господа са Часног Крста и Његовог погреба, пронађена је Адамова лобања која се од тада слика на свим иконама Распећа гдје се приказује у подножју крста.

Такође, у Православној Цркви монаси посебног подвига тзв. великосхимници носе слику лобање као дио своје спољне одоре и знак препознавања да свим бићем иду за Христом који побјеђује смрт макар и по цијену сопствене физичке смрти. Данас, посебно православни зилоти користе ове симболе у својој иконографији и тежњи очувања православља пред изазовима савременог свијета.

Лобања и укрштене кости као симболи борбе за одређени идеал каква је слобода до смрти, такође се у православној традицији повезује са светитељима покајницима или светитељима пустињацима попут Свете Марије Магдалене, Светог Јеронима, Свете Марије Египћанке и многих других. Лобања свједочи о смрти која претходи васкрсењу, а на четничкој застави та смрт је цијена борбе за слободу након које иде васкрсење.