Филип Вишњић (1767 — 1834) је један од најпознатијих српских гуслара и твораца српских народних пјесама.

Често га описују као „српски Хомер“ јер је био слијеп и талентован за поезију.

Живјећи у времену од изузетног значаја за српску историју, током српских устанка против османске окупације, писао је пјесме о овим догађајима, који ће касније постати веома цијењени дио српске епске поезије. У немогућности да се придружи борби, Вишњић је покушао да подигне морал сународника и компоновао многе пјесме, документујући борбе у виду епске поезије.

Данас се сматра једним од 100 најзначајнијих Срба свих времена.

Филип Вишњић је рођен на Мајевици, у селу Горња Трнова, код Угљевика, гдје је планирана изградња реплике његове родне куће. Ослијепивши од великих богиња још као дијете, Вишњић је постао професионални пјевач. С гуслама у рукама је путовао по читавом Босанском пашалуку, па и даље, све до Скадра.

По селима и на манастирским саборима пјевао је Србима, а пролазећи кроз градове пјевао је на дворовима турских првака. Двије публике тражиле су различите пјесме тако да је Вишњић имао два различита репертоара, један за своје хришћанске, а други за муслиманске слушаоце. Његове пјесме о Светом Сави карактеристичне су за манастирски, хагиографски репертоар слијепих пјевача.

Био је из богате породице Вилића. Отац му је рано умро. Преудавши се у село Међаше, мајка је четворогодишњег сина одвела са собом. По њеном надимку — Вишња — Филип ће добити презиме.

У осмој години Филип Вишњић је прележао богиње које су му оставиле ожиљке на лицу и одузеле му вид. Године 1787. Вилиће је задесила несрећа. Свративши њиховој кући, некакви Турци насилници ударе на част једне жене, лијепе Ђурђије. Да се освете за нанијету штету, Вилићи једног Турчина посјеку, а другог објесе пред кућом, о шљиву уларом с његова коња. Казна их убрзо стигне. Сви одрасли мушкарци, три стрица и један стричевић, били су одведени у Зворник и убијени. Породици су одузели царско право и име Вилића се скоро затрло, објавио је портал Лепоте Србије.

На староме огњишту више није било хљеба за Филипа, а ни на новоме јер му је тих година умрла и мајка. Научивши да свира у гусле, младић је напустио Међаше, потуцајући се друмовима и пјесмом просећи хлеб. Путовао је годинама обишавши Босански пашалук, Херцеговину, дошао до Скадра. У селима и око манастира пјевао је хришћанској раји, а свраћао је и на дворове муслиманских првака који су га примали с поштовањем.

Поред тога што је био редактор старих пјесама, Филип Вишњић је био и творац нових пјесама. Између осталих његових пјесама, истичу се слиједеће:

Смрт Краљевића Марка; једна од најбољих пјесама о најпопуларнијем јунаку српског епоса

Две пјесме хагиографског карактера, о Светом Сави

Хајдучка пјесма о мегдану Баје Пивљанина и бега Љубовића

Тринаест пјесама о Првом српском устанку

Тринаест пјесама „из Карађорђина времена“, заједно с још неколико мање значајних пјесама од других пјевача, чине посљедњи, устанички циклус српског народног епоса. Нове пјесме о новим догађајима стварали су и други пјевачи у то време, међу њима и један од највећих, Старац Рашко, али оне све заостају за пјесмама које су певали о старим временима.

Филип Вишњић се, међутим, уздигао међу прве управо новим пјесмама.

ЗНАЧАЈ

Својим ослободилачким полетом Вишњић је најсличнији Петру ИИ Петровићу Његошу, са којим га и иначе везује низ заједничких црта. Иако је стварао у традиционалним оквирима народне епике и служио се стандардним формулама и клишеима, Вишњић је умногоме прерастао те оквире и у најбољим својим тренуцима дао епику новог типа, устаничку, ослободилачку, револуционарну пјесму, са снажним индивидуалним обиљежјима.

Он стоји на прелазу између усменог и књижевног стваралаштва, између народне пјесме и Његоша. Умро је у Грку 1834. године. Сељаци су га сахранили у свом гробљу и на великој крстачи од храстовине урезали му гусле, наводи википедија.