31/07/2026
Нишанџија Лазар Чокић је с једне стране видео силну непријатељску војску која се све више примицала, а са друге стране видео је своје село Ковачевац.
Крајем 1914. године Аустријанци су опасно закорачили у Србију, прешавши Саву и Дрину у покушајима да освоје Космај.
У том првом, брзом и снажном налету непријатеља српска војска се повлачила препуштајући им своје топове које због недостатка времена није могла да понесе са собом.
Само два војника нису хтела да препусте непријатељу свој топ и сами су успјели да заплаше толику силу и одбране Космај. Били су то Лазар Чокић нишанџија трећег вода пољске батерије, и његов друг Јаков Шарчевић, једини од послуге.
Лазар Чокић са свог положаја мирно је посматрао све што се догађа. С једне стране видио је силну непријатељску војску која се све више примицала, а са друге стране видио је своје село Ковачевац. Гледао је родно село и срце му се стезало од жалости што га можда више никада неће видјети ако га сада напусти. Зато је он, на своју руку, одлучио да погине ту, поред свога топа.
Лазарев пољски топ је давао ватру толиком брзином да је изгледало као да гађа цијела батерија. Међу Аустријанцима је настала пометња. Увидјешви њихову храброст, артиљерци који су кренули у бег, вратили су се и заједничким снагама наставили да гађају непријатеља. Ситуација се наједном скроз преокренула. Непријатељ који је био ту, на домаку, почео је да бјежи на све стране. Убрзо су били потиснути преко Саве и Дунава.
У Ковачевцу, Лазаревом родном селу причало се како је Лазар Чокић погинуо на Космају. Истина је била да се није одвајао од своје јединице за вријеме рата. Никоме се није јављао јер, јавити да си жив у току рата не значи да ћеш и сутра бити жив и да ћеш се вратити кући, те стога није желио да даје лажну наду.
Није смио да оде до куће, па је прво свратио код рођака. Погледом пуним страха ишчекивао је сурову истину. Као страшни судија рођак је изговорио: “Све је живо и здраво”. Ове ријечи одзвањале су у Лазаревој глави, а страшни терет пао је са срца. У том тренутку, неки малишан је ушао у собу. Лазар је упитао чије је то дјете. Запрепашћени рођак је рекао: “Бог с тобом, па то је твој Воја!“
Суза је заблистала у Лазаревим очима и само је изговорио: „Сине, ајдемо сада нашој кући…“, наводи се у књизи „Витези слободе“ Милана Шантића.
09/03/2026
Коментари
Пошаљи коментар