Софија Јовановић (Београд, 1895 — Београд, 1979) била је добровољац и наредник српске војске у ратовима од 1912. до 1918. године, добила је 13 одликовања.

Отац се жалио што нема сина јунака

Рођена је у Београду као ћерка месара Јовановића из Душанове улице. Он је имао више ћерки али не и сина, па се и гласно жалио због тога што нема „сина јунака“. Била је дјевојчица кад јој је отац умро, а матуранткиња кад је избио Први балкански рат 1912. године.

Тада се јавила Народној одбрани као добровољац – четник и прошла тест пред комисијом коју су чинили апотекар Карић, капетан Воја Танкосић и мајор Васић звани Горски цар. Потом је прошла обуку у Прокупљу и Врањској Бањи, а прво учешће у борбама имала је на Црној Чуки и Вељој Глави. Била је прва жена борац у српској војсци.

Пролазила је иза непријатељских линија, изводила диверзије и изненадне нападе. Почела је да добија одликовања, а француски репортери назвали су је „српска Јованка Орлеанка“. Тада се њена фотографија нашла и на дописници, а објављена је и у париском „Малом журналу“ 1912. године.

По завршетку Другог балканског рата запослила се као чиновница у Дирекцији железнице. Међутим мир је кратко трајао, убрзо је избио Први свјетски рат и од самог почетка, ноћи између 28. и 29. јула 1914. она је била учесник прве битке у којој је разбијен аустријски десант на Београд.

Била је у саставу Сремског добровољачког одреда гдје је командовала првом групом српских бораца која је прешла преко Саве у Срем да извиди непријатељске положаје и пресјече телефонске жице до Земуна. Са њом су ишли Мирослав Голубовић, Предраг Караклајић, Павле Арсенић и Миливоје Лазаревић. Понијели су и двије српске заставе и поставили их на караулу, покупили наоружање и муницију и вратили се у Београд.

Учествовала је у биткама на Дрини и Колубари

У октобру 1915. године када је Њемачка повела офанзиву на Србију била је у борбама од Аде Циганлије до посљедње одбране Београда, на Дорћолу, под командом мајора Драгутина Гавриловића. Преживјела је и повлачење преко Албаније, учествовала у пробоју Солунског фронта. У рату је била рањавана, изгубила је дио стопала и остала инвалид. За јунаштво је добила 13 одликовања.

Послије рата се удала за ратног друга Тихомира Крсмановића и није се појављивала у јавности. Преминула је 1979. године и сахрањена је уз војне почасти на Новом гробљу у Београду.

Њена праунука је драматург и глумица Сања Крсмановић Тасић које је направила представу „Приче хлеба и крви“ о Софији Јовановић, наводи портал Лепоте Србије.

„Хоћу и ја да тучем Турке“

Опис регрутације: Пријавила се Народној одбрани, али тамо нису хтели ни да чују. Рекли су јој, у шали, да би био највећи гријех да погине тако млада и лијепа, јер Србија на Турке шаље јунаке, а не матуранткиње… Вратила се покуњена, али је сутрадан опет дошла. Кад је угледа један мајор, рече:

– Којим добром, дјевојко?

– Хоћу пушку и ратни распоред! – рекла је одлучно. – Одавде нећу отићи без пушке. Ако посустанем или се уплашим задатка, убијте ме… Сви су моји у рату, нећу ни ја да сједим код куће.

– Добро, дјевојко! – рече јој мајор. – Не можеш на фронт, али те можемо узети за болничарку. Да видаш ране јунацима…

– Хоћу пушку! – поновила је. – За болничарке узмите старије. Хоћу и ја да тучем Турке!

Нису имали куд: примили су је.