Крвави пир на Никољдан `92. године угасио је славске свијеће у Јошаници крај Фоче.

Све што човјек не може ни да замисли, а све што нечовјек може да учини памти ово село. Тамо су највећу цијену борбе за отаџбину платили недужни- дјеца, жене, стари.

Зато што је српске националности, припадницима тзв. Армије БиХ била је крива двогодишња Данка. Исто су били криви брат и сестра, Дражен и Драгана. Једно од 7, друго од 10 година.

Тог, крвавог Никољдана за славским столом и бјежећи од злочинаца, убијено је 56 цивила. Спаљени су домови и сеоска домаћинства. За неколико сати угашено је цијело српско село.

Они који су преживјели, добро памте очи убица. Једних се посебно сјећа Душанка Лаловић. Имала је седамнаест година када је гледала смрити у очи.

„Ни у најлуђим сновима нисам могла замислити да ће осванути један такав дан, и да ћу доживјети и преживјети крвави Никољдан. Најкрвавији дан у историји нашег града па хајде да кажем и српског народа.. Ујутру нас је пробудила пуцњава негдје у даљини, устали смо, нисмо знали шта се дешава. Видјели смо да се чује пуцњава у цијелој Јошаници, мада у том тренутку моје село није још било нападнуто. Почели су да пристижу рањеници, један човјек и жена. Ја сам исцијепала чаршав и превила их, били су рањени у руке. И онда креће напад на моје село. То је оно као кад киша метака пада по крову. Ви не знате шта да радите, крећем да бјежим. Бјежим и бјежим, неким шумама и потоцима, сустижем тетку, тетка и бабу. Ту смо били скривени једно краће вријеме у жбуњу. Онда је поново услиједио напад њихових војника и поново креће бјежање. Како сам истрчала на једну цесту, ту долазимо лице у лице са њима. И нажалост, моја тетка својим тијелом спашава мој живот. Ја успијем да претрчим цесту. Ја се и дан данас сјећам тог човјека који је имао капу, плаву јакну, чизме.. његов лик никада нећу заборавити. Ја нисам живјела у Јошаници, тако да ја тај дан никога нисам препознала. -Погледали сте тог човјека у очи, шта сте видјели?- Тад у том тренутку ја сам бјежала. Не дај Боже да ме је стигао“, прича за „Досије“ Душанка Лаловић.

Душанка Лаловић тог дана изгубила је оца, и још неколико чланова породице. Оца је изгубио и Славиша Умићевић.

„Ја сам имао 17 година, за мјесец дана 18, био би пунољетан у јануару 93. Отац је имао 38 година. Отишао је на славу овдје у Јошаницу. Ми смо поријеклом из Јошанице, имали смо ту кућу имали смо све. У Фочи смо живјели. И на тај Никољдан 92. Ја сам био на слави, они су дошли ујутру.. Ја сам сазнао негдје послијеподне да је он погинуо. И на болници сам био доле када су га довукли. Увече су га довукли на 110-ци, све њих које су нашли поред пута и доле. Био сам доле када су истоварали у мртвачницу и гледао.. Да ли је, по мојој процјени, био рањен. Био је погођен кроз руку и кроз стомак. И да ли су они њега живог ухватили или шта, био је масакриран. Значи био је преклан скорз испод врата и бајонетом је био у врат забоден“, присјећа се Славиша Умићевић.

О свирепости злочина у селу Јошаница, свједочи Славко Ђорђевић. Радио је у Фочанској болници, а оно што је видио својим очима заувијек се урезало у сјећања. Међу убијеним је била и његова сестра. Тијела су, прича за Досије, била измасакрирана. Злочинцима нису били довољни меци. Над убијеним су се иживжављавали ножевима.

„Да су људи погинули од метка, не би то била толика туга, колико су они направили масакр, видјели сте на сликама. Нико није заклан, него су пробијали врат и правили ране по врату, исјекли лица. Једној дјевојчици малој су разбили мозак и када сам јој подигао главу у мртвачници, ја сам на руци имао њен дио мозга. А када су моју сестру убадали ножем, неко је од муслимана говорио ово је сестра Славка Ђорђевића. А ту је био један стари чича Томо, он је умро, он је био свједок. И каже, знаш ли ти Томо гдје је Фоча иди у Фочу и испричај шта се десило, то је муслиман рекао. А онда су правили масакр. Моју сестру су боли у трбух и приклали је на десној страни врата. А зета су свезали жицом, па су му разбили шаке и стопала. И онда су га искајишали ножем од стопала до појаса и направили кајасе с тим ножем. Правили су велике штете, и људи су баш онако масакрирани много“, присјећа се крвавих, страшних тренутака Славко Ђорђевић.

У Јошаници су угашене цијеле породице. Неколико кољена Вишњића убијено је у једном дану. У засједи, бјежећи од зличинаца, у шумама око Јошанице убијено је на десетине српских цивила. Двогодишњу Данку пронашао је Милорад Чанчар.

„Када смо дошли до идеје да претражимо ту шуму, дошао сам међу првима ту до најмлађе жртве покојне Данке. Гдје је била њена прабака Стојка, и Олга мајка од дјеце Драгане и Дражена, оне су биле убијене из ватреног оружја и лежале су потрбушке. Десетак корака од њих Данка је лежала као да је заспала. Они су њу оставили ту живу, ту ноћ и она је умрла од студени. Од глади и од мраза. Зашто су то урадили, не знам“, каже нам Милорад Чанчар.

Све у Јошаници и око ње било је крвово. Посебно мјесто Вилина.

Мјесто Вилина кључно је у случају Горња Јошаница. Само на овом мјесту пронађено је 17 тијела. Код овог храста пронађени су мртви отац и син Драган и Дражен Вишњић.

„Пошли смо, нас неколицина да помогнемо тим жртвама, ако буде неко рањен да му се помогне. Међутим када смо дошли до Вилина ту смо затекли један ужас. Било их је 17 мртвих у 50 квадрата. Никоме се није могло помоћи, сви су били мртви. Неки су били масакрирани. Влатко Вишњић који је тада имао 20 година, њему су одсјеки главу моторном жагом. Никад је нисмо нашли. Сахранили смо труп без главе. Неколико метара од њега нашли смо мртве Ранку, Зору, Ољу њихову мајку. Драгану малу од 10 година, а од ње пет корака је био њен отац Драган и у загрљају је држао свог сина Дражена од седам година. Оба су били мртви, није се могло помоћи никоме. То је један ужасан призор који смо доживјели тога дана“, присјећа се Чанчар ужаса.

Породице убијених, преживјели и свједоци ужаса већ више од 30 година чекају правду. За злочин још нико није одговарао. Недавно, Тужилаштво БиХ само што је подигло оптужницу, Суд ју је одбацио. Након жалбе Тужилшатва, оптужница је подигнута против 13 припадника тзв. Армије БиХ.

Небрањено село у којем су бројне породице славиле крсну славу за Суд БиХ био је легитиман војни циљ. Из Тужилаштва је речено да је напад извршен на небрањено село насељено цивилним становништвом а међу жртвама је било старијих особа, жена и дјеце. Најстарија жртва био је старац од 88 година, а најмлађа дјевочица од двије године.

„Ја се свих ових три деценије водим истином. Никада нисам слагала ни на једног човјека који је учествовао у нападу на Јошаницу. Мене је Бог спасио тај дан и мислим да ми је оставио задатак да причам о Јошаници, да не ћутим. Јер ако ћутите, онда сте ви на страни ових који су учествовали у Јошаници. Без обзира што смо ми чекали ове три деценије и што би можда многи, да су на мом мјесту, изгубили наду. Ја ћу ипак и овај пут рећи да вјерујем да ће правда побиједити. И да Суд БиХ неће бити слијеп“, вјерује Душанка Лаловић.

Док чекају овоземаљску правду, у Јошаници живот дижу из пепела. Саградили су цркву у помен жртвама. Она је, кажу, симбол побједе живота над смрћу.

„Оно што је, када сам читао и слушао људе, њихова страдања, оно што је човјека посебно испуњавало језом јесу ти детаљи нејачи. Детаљи жена и дјеце који су се радовали слави, који су се радовали Никољдану. Који су се радовали да након дуге јесени и зиме коначно њихови ближњи дођу на славу за Никољдан, да се окупе. Да буду захвални Богу што им је дао да у тешким околностима рата преживе. Можемо да видимо да се у неком болесном, перфидном, злочиначком, управо тим моментима окупљања, здрављења и породичне љубави претварају у најтеже трагедије које човјек може да замисли. И то је оно што, чини ми се, трајно обиљежава Јошаницу. Оно што овдје боли, јесте та коначна судбина жртве која никада није установљена нити се о њој казивало. Никада није успостављен било какав епилог судски или неки други“, рекао је свештеник Дарко Ђого.

„Смисао изградње храма је било то, побједа живота над смрти. И нека нада у Божију правду. С тим да не смијемо заборавити ни овоземаљску јер траје наша дугогодишња борба за правичан исход пред Тужилаштвом и Судом БиХ тог злочина у Јошанци. Недавно смо били свједоци да је првобитно одбијена оптужница. Не морате бити правник да би вам било јасно да је то политичка одлука. Јер та дефиниција зашто је оборена оптужница, да је Јошаница била легитимни војни циљ је толико паушална и политичке природе, да кажем, не морате бити правник. Оно што се надамо у неком даљем наставку процеса, да ће се правичније и сам суд односити прије свега, према самим жртвама али и према преживјелима“, рекао је Јанко Филиповић.

Напад на село, сматрају преживјели, био је добро испланиран. Они који су направили засједу добро су знали да ће тај дан село бити пуно, и да ће се у миру славити крсна слава.