Kомеморација поводом смрти великана нашег глумишта Жарка Лаушевића одржана у Југословенском драмском позоришту. Чланови породице, колеге и пријатељи окупили су се да одају почаст легендандарном Лаушу.

Kомеморација је почела минутом ћутања за Жарка Лаушевића.

„Данас се опраштамо од нашег пријатеља, од драмског умјетника, Жарка Лаушевћа. Први пут се појавио на овој сцени 1981. године. Члан Југословенског драмског позоришта постао је 1982. Оставио је неизбрисив траг. За своја филмска и позоришта остварења добио је бројне награде. Жарко Лаушевић је био јединствен. Молим вас да минутом ћутања одамо почаст Жарку Лаушевићу“, рекла је Тамара Вучковић Манојловић испред Југословенског драмског позоришта.
Уплакани Воја Брајовић се обратио присутнима, те је испричао анегдоту са Жарком.

„Питају ме шта то чини Жарка Лаушевића великим“, почео је Воја, те је описао причу једне жене која хтјела да постане балерина, али у томе није успјела.

„Бићете те члан балета, али нећете балерина“, пренио је ријечи једног званичника Воја балерини:

„Зашто? Ви немате што може подићи публику на ноге“ Жарко је то имао“, рекао је Брајовић.

Током излагања Брајовић је описао какав великан је био Жарко, те је прочитао пјесму Бранка Миљковић „Kрај путовања“.

„Немојте да је неко сузу пустио. Љутиће се Жарко“, рекао је Ирфан Менсур на почетку свог излагања.

„Недостајаћи ми наши разговорио док је био у Њујорку. Недостајаће ми његови текстови са питањем: „Шта мислиш?“ Недостајаће ми препоруке књига. Неодстајаћемо му оно што сам ја њему препоручивао. Недостајаће ми поклон који сам добио од њега. Неке жуте чарапе. Недостајаће ми наше шетње“, рекао је Ирфан Менсур и додао:

„Људи моји, оде Жарко. Ја не пристајем, није фер“, рекао је Ирфан Менсур.

Затим се видео поруком обратила Светлана Цеца Бојковић.

„Све је ишло сјајно до 1993. године. Следелило је суђење, казна, затвор. Ту трагедију је Жарко исписао у 4 књиги. То је била тежња ка сопственог искупљењу. Послије мукотрпног лутања, вратио се поново да заблиста својим глумачким даром. Томе смо се сви дивили. А онда је дошла опака болест која га је однијела. Шта рећи. Драги Жарко, дубоко смо потресни својим одласком. Испраћамо те са тугом и великом љубављу за тебе“, рекла је Цеца Бојковић.

На сцену се попео Милан Марић.

– Драги Жарко, Лауше, за мене си био, прије свега, велики глумац, али не само за мене, него за све. Поред свега тога, за мене си био неко ко је умио да храбро и достојанствено носи живот на леђима колико год био тежак. На тој лекцији сам ти био захвалан и на посади и љубави. Хвала за вријеме које си ми посветио. Хвала за све савјете, шале, топлину, скромност, разговоре, смијех и другарство. Хвала за све те ствари које си намјеравао, које су наше животе учиниле племенитим. Смрт боли, али је банална и на крају увијек побиједи живот, а ја сам, Жаре, код тебе највише волио и цијенио живот. Хвала за све.