У Србији су се гајде очувале у неколико типова.

На богатој листи Нематеријалног културног наслијеђа Србије налази се свирање на гајдама. Иако је прва асоцијација на гајде Шкот који их свира носећи традиционални шкотски килт, оне се распрострањене широм Европе, а присутне су у готово свим пастирским крајевима.

Чувајући своја стада пастири су правили гајде чији су мехови израђивани од коже јарета или јагњета, зависи шта им је било при руци.

Гајде се састоје од неколико елемената: гајденице (дијела који даје звук и који се најчешће прави од дрвета шимшира, јоргована, дрена и шљиве), писка од кога умногоме зависи штим гајди, мјешине која се прави од коже јарета или јагњета која се суши, главчине или прстенова, и прдала (велике дугачке цијеви која даје дубок тон). Цијели инструмент маже се лојем или воском, а мјешина свињском машћу како би се што боље очувала.

У Србији су се гајде очувале у неколико типова: јужноморавски-македонски тип, који је уједно и нараспрострањенији тип, а познате су и сврљишке, ерске, банатске и војвођанске гајде, подсјећа портал Лепоте Србије. Разликују се пријје свега у методама израде, материјала од којих се израђују али и начина на који се свирају.

На жалост гајде су потиснуте из свакодневне музике због своје архаичности и чињенице да се везују за руралне слабо развијене крајеве. Кола која су се некад изводила искључиво на гајдама данас се свирају на хармоници, а мало младих учи да свира гајде.

Ипак колико су некад заузимале важно мјесто говори прича о гајдашу из Првог свјетског рата који је пут Албаније превалио носећи са собом гајде. Петар Миленковић, српски војник и гајдаш, је у рат кренуо са три коња и гајдама. Гајде је носио са собом и свирао на њима чак и током голготе у Албанији, а звуци његовог старог инструмента су држали војнике будним и у нади да није још крај. Петар и његове гајде су преживјели голготу, а са њима је соколио српске војнике приликом ослобођења Србије.