„Иако осуђен од оба суда на смрт и лишен милости круне ја умирем невин у убеђењу да је моја смрт била потребна Србији из више разлога. Из овог мог убјеђења потиче и моја душевна мирноћа, а са којом очекујем свој посљедњи час.

Нека Србија буде срећна и нека се испуни наш свети завјет уједињења цијелог Српства па ћу ја и послије своје смрти бити блажен и срећан, а бол који осјећам што ћу од српске пушке погинути биће ми драг и мио у увјерењу да је та пушка уперена у моје груди ради добро Србије и српског народа, коме сам ја био посветио цијелио свој живот.

Живјела Велика Србија!“

Пуковник Драгутин Димитријевић Апис.

Ријечи пуковника Чедомир Поповића, члана удружења “Уједињење или смрт“, које је упутио затворском чувару Протићу када су ухапшени непосредно пред Солунски процес на коме ће Апис изгубити живот најстрошом „казном“ стријељања, су једне од оних ријечи које имају ту моћ да за трен направе читаву слику о каквом се то човјеку радило, подсјећа портал Принцип.

Многи су се и тада, многи се и сада рађају, живе и дуго плашећи се смрти ипак сви исто заврше – умиру. Никада за то вријеме нису могли да схвате како то неко може да умире, а да се тога не боји, како то може да гледа смрт у очи и да јој се смеје. Баш такав је по ријечима пуковника Поповића био комадант Апис.

“Е, мој побратиме! Апис се смеје, јер је такав, јер је див, јер је херој, јер је лав! Апис се смеје, јер зна да ће га стрељати еј! Знам ја њега још из 1903. Тај се смејао оно вече у официрској касини као да иде на свадбу, а још је при том тврдио да ће и погинути. Не знаш ти такве људе: кад се смеју, онда су најгори.“⁣⁣

Ако вас занима још оваквих прича, придружите се Принциповој затвореној групи овде, где их можете свакодневно прочитати.