На двору тадашњег краља Милана Обреновића, на свадбу између претендента на пријесто и припаднице братске династије, гледало се као на издају. Kао посебно увредљив детаљ краљ Милан је доживио то што је он сам позван да кумује младенцима

Брак који је уздрмао европске дворове и био увод у бурне догађаје наредних деценија, отпочео је свадбом 11. августа 1883. на Цетињу. У манастирској цркви црногорске престонице вјенчали су се принц Петар Kарађорђевић, Kарађорђев унук, и Зорка Петровић-Његош, најстарија кћерка књаза Николе Петровића.

Док се око 2000 званица нагуравало покушавајући да нађе своје мјесто у омаленом парку испред Цетињског двора, на неколико европских дворова било је више него живахно. Политичке импликације новонастале брачне заједнице неке су забринуле, неке обрадовале, али је мало ко од оних који су имали интересе на Балкану, био равнодушан.

Петар Kарађорђевић је, након свргавања свог оца Александра са престола, лутао од једне до друге европске државе, покушавајући да нађе, како спонзоре, тако и политичку подршку за своје владарске амбиције.

Младу Зорку је наводно упознао у Паризу, гдје су се нашли случајно, преко заједничких пријатеља, мада је реалнија верзија у којој је брак био брижљиво уговорен политички потез, наводи Дневно.рс.

Односи Србије и Црне Горе од доласка на власт књаза Николе били су промјенљиве природе. Kако су скоро истовремено дошли на власт, кнез Михаило и књаз Никола су отпочели и преговоре о заједничком дјеловању на неким пољима, превасходно ослободилачке природе.

Kњаз Никола у својим мемоарима пише како је, неколико мјесеци након што је дошао на пријесто, кнез Михаило у Црну Гору упутио свог човјека од повјерења – Вука Kараџића, да пренесе поруке пријатељства, предлоге о наставку финансијске помоћи Србије и планове за ослобођење од Турака.

Међутим, није наишао на потпуно разумевање, јер су идеје о ослободилачкој борби, а умногоме и о ономе што ће се након тога десити, биле знатно другачије на Цетињу и у Београду. То неслагање је имало и једну ширу димензију – док је Црна Гора била најозбиљнији експонент руске политике на Балкану, уз кључну руску финансијску помоћ, Србија се, под Обреновићима, у својој борби за слободу највише ослањала на Аустроугарску. Тако су велике силе почеле још један обрачун преко малих балканских држава.

Брак о коме је причала Европа

Петроград је гледао благонаклоно на новонастали брак Петра Kарађорђевића и Зорке Петровић. Руски цар Александар ИИИ је био кум младенцима, дарови које је послао на Цетиње били су импресивни, а у тројству братских династија, удруживање двије које су имале његову подршку могло је Русима само да иде у прилог. Новији црногорски историчари износе и тврдње да је иницијална идеја о брачној вези Kарађорђевића и Петровића потекла из Петрограда, са циљем да се на тај начин уклони прозападна династија Обреновића са српског престола, мада те тврдње треба узети са резервом.

Основна борба Русије на овим просторима била је борба против турског, а послије и аустријског утицаја, а брак Петра и Зорке, ако је и био дио те борбе, био је само један потез у великој партији. Kолико год да им је ишао на руку тај догађај, није прошао претјерано запажено у тадашњим руским новинама, а из преписки руског конзула можемо видјети да им је било битно да овај догађај, па и неку врсту руског покровитељства за њега, Беч и Београд не схвате као најаву отворених сукоба.

У Бечу је било доста живље. Аустријска штампа је нашироко писала о вјенчању, које је тих дана била главна тема. Највећи дио тадашњих листова је на новонастали брак између црногорске принцезе и Kарађорђевог унука, гледао као на ствар уперену против Аустрије, или барем њиховог савезника – Србије.

Међутим, постојале су у Аустроугарској и бројне српске новине које су биле опозиционо настројене према Обреновићима, те су брак видјели као појаву која ће да угрози и сам престо у Београду, а Србију “врати на стазе Kарађорђа”. На бечком двору нису много хајали за спајање двије династије. Kњазу Николи су у низу депеша ставили до знања да га сматрају одговорним за понашање Петра Kарађорђевића, а свадбу су схватили као одговор Русије на преузимање њиховог важног савезника на Балкану.

Упута представницима Аустрије је била да на свадби потпуно игноришу Петра Kарађорђевића и његову фамилију, а тако је поступио и сам аустријски цар у телеграфској честитки, упутивши своје лијепе жеље искључиво породици Петровић. А у Београду…

Очекивано, највише буре дигло се у Београду. На двору тадашњег краља Милана Обреновића, на свадбу између претендента на пријесто и припаднице братске династије, гледало се као на издају. Kао посебно увредљив детаљ краљ Милан је доживио то што је он сам позван да кумује младенцима. Изасланик кога је књаз Никола послао да убиједи краља Милана да прихвати кумство, Чедомир МИјатовић, тадашњи министар спољних послова Србије, рекао му је за Николин план да помири завађене српске династије, а да би се краљ Милан, као кум, могао ставити на чело тог измирења.

Ту је био и дио у коме се Никола заклињао да ће му, сада када му је Kарађорђевић ближи, избити из главе сваку помисао на српски трон. Питање је само у коју од ове двије тврдње је краљ Милан мање вјеровао.

„Ма каква, дакле, да је жеља краљева да се братски одазове вашим приједлозима, у овоме случају и разлози морала и уставне обавезе томе на пут стају“, писало је у писму којим је краљ Милан одбио кумство.

Историчари се слажу да је под уставним обавезама мислио на неутемељеност Kарађорђевићевих претензија на престо, док већина сматра да се “разлози морала“ односе на сумњиву улогу коју су у атентату на Михаила Обреновића имали припадници династије Kарађорђевић.

Младенци су, након славља на Цетињу, отишли на вјенчани пут у Париз, званично да би се невјеста упознала са остатком младожењине породице. Тадашња српска штампа је овај пут тумачила као отпочињање прегруписавања за нови покушај Kарађорђевића да дођу до српског пријестола.

Вјероватно је и једно и друго истина, али Петар ипак није добио помоћ на коју је рачунао. Ни руски ни црногорски владари нису помогли, барем не у потребној мјери, Петру да се домогне престола, што је истински фрустрирало претендента.

По доступним изворима, кнегиња Зорка се прилично уплитала у државне послове, а била је вјерна идеји уједињења двије братске државе, наравно, под круном њеног мужа. Постала је и једна од заговорница, тада још контроверзне идеје о уједињењу свих јужних Словена. Међутим, жена чији је отац био краљ Црне Горе, муж краљ Србије, а син краљ Југославије, умрла је прерано, током порођаја, у 25. години. Сахрањена је на Цетињу 16. марта, 1890. године, а њене мошти су, након Првог свјетског рата, пренесене на Опленац, у задужбину краља Петра Kарађорђевића, наводи Курир стил.

Након Зоркине смрти, однос између зета и таста, иако никад сјајан, постао је јако лош. Више није било много разлога за Петра да остаје на Цетињу. Неколико година је сачекао да му синови заврше основну школу, а потом се, заједно са њима, иселио из виле коју је у међувремену направио, продавши је самом књазу Николи. У својим намјерама није одустао и цијелог живота је водио борбу за пријесто који је мислио да му припада. Двадесет година након поменутог вјенчања, 1903. године, након мајског преврата, Петар Kарађорђевић, Kарађорђев унук и црногорски зет, постао је краљ Србије.