Сава Лозанић родио се 1886. године у банатском селу Меленци, као јединац оца Драга и мајке Марије. Без родитеља је остао јако рано, па је био принуђен да „трбухом за крухом“ пође у Београд, гдје се запослио у Фабрици жељезног намјештаја „Браћа Гођевац“.

Овај вриједан и способан момак брзо је стекао наклоност власника фабрике. Сава се 1906. године жени Јеленом Рајковић, са којом је добио четири ћерке: Цвету, Радмилу, Ружицу и Милицу.

Супруга Јелена потицала је из имућне породице и у брак је донијела велики мираз.

У то вријеме, Српско-америчка банка давала је повољне кредите, и млади предузимач, уз помоћ банке и Јелениног мираза, купује стару ливницу у Улици Сењанина Иве и даје јој назив „Ливница и емајлирница Меркур“.

Таман кад је посао добро кренуо, Србија је 1914. ушла у Велики рат и Сава је морао на фронт. Он је био један од храбрих српских војника који се вратио жив из пакла Албаније, подсјећа портал Лепоте Србије.

За то вријеме, Јелена се са ћеркама склонила у Крагујевац, гдје је шила војничке капе, али је претходно својом мудрошћу спасила ливницу.

Педантно је сваку машину умотала у платно и закопала дубоко у земљу, да би њен Сава могао да почне да ради чим се врати из рата. Послије рата „Меркур“ постаје прва ливница Српске православне цркве.

Свежањ писама и новинских чланака, које данас чува Савина најмлађа унука Милица Хакман, говори нам о квалитету његовог рада, али и о томе колико је био предан хуманитарном раду.

Надимак „Мајка Србија“ добио је јер је, осим својих радника, материјално помагао сиромашне и болесне грађане, штићенике Дома слијепих у Земуну, пјеваче Културно-уметничког друштва „Абрашевић“, чији је био члан и један од оснивача.

Поред тога, издвајао је за фудбалске играче БСК-а, умјетнике, занатлије и друге, пише Хронограф.

Лист „Правда“ је објавио да је, када су Срби с Косова 1928. насељени у селу Звездан код Зајечара и побожни хришћани подигли цркву, Сава Лозанић поклонио звоно вредно 50.000 ондашњих динара.

Тада су писали како су звона „савршено хармонична, имају мек и уједно снажан звук“.

Свему овоме дошао је крај тог кобног априла 1941, када је првог дана бомбардовања погођена ливница „Меркур“.

Нове власти су послије рата национализовале цјелокупну Лозанићеву имовину и још су хтјеле да га оптуже за ратно профитерство, упркос томе што му је причињена велика штета на самом почетку рата.

О томе, колико је поштовао своје бивше раднике, довољно говори чињеница да су управо они прекинули суђење и одбранили га од ове оптужбе, чиме су га спасили стрељања или тешке робије.

Сава Лозанић је преминуо у Цељу (Словенија), 29. јула 1952. године.

Његова ливница „Меркур“ направила је многа црквена звона, међу којима су и она у старој цркви у Јасеновцу коју су усташе срушиле 1941. године и у манастирима Високи Дечани, Милешева итд.

Београђани и данас, шетајући улицама свога града, често газе преко шахтова на којима стоји знак ливнице „Меркур“.