Историчари тог доба тврде да је владар Србије у свом вијеку имао више од 40 директних потомака.

Далеке 1780. године у селу Горња Добриња рођен је Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка.

Као велики јунак показао се током Првог српског устанка, а након његовог слома један је од ријетких који није отишао у стране земље већ остао у отаџбини. Иако рођен у околини Пожеге, када му се мајка преудала у селу подно планине Рудник он је управо за тај крај везао своја даља дјеловања.

Удаљена двадесетак километара од центра Горњег Милановца, крај пута за Крагујевац лежи село Горња Црнућа, управо у којој је од 1815. до 1817. столовао „први српски кнез послије Косова”, Милош Обреновић. О његовом животу у Црнући и нераскдивиој вези овог рудничког села и српске династије, прије седам година у ауторском изадњу, свјетлост дана угледала је књига „Кнез Милош и Црнућа”, аутора Јевђа А. Јевђића.

„Прича о Милошу и Црнући почиње након пропасти Првог српског устанка. За разлику од многих народних првака, Милош није хтио, преко Дунава и Саве, већ је остао међу својим народом, који га је због тог потеза и заволио. Подрудничко село Црнућу изабрао је због своје скровитости. По предању Вуковоме, кад је пропао Карађорђев устанак, Милош се са братом Миланом нашао у Брусници, која је била на турском путу, па су скровиште потражили у Шаранима. Увидјевши да се ни ту није довљно склонио од Турака, Милош се са кућом преселио у Црнућу, у саму рудничку планину и ондје у једној долини у великој врлети начини кућу и неколико зграда око ње”, наводи у својој књизи Јевђа Јевђић.

Други српски устанак, по ријечима Вука Караџића подигнут је баш у Црнући, а не у Такову. На празник Цвети 1815. у Такову је одржана народна скупштина на којој је договорено да се народ диже на буну против Турака, а да вожд буде управо Милош.

„Међутим, сам устанак подигнут је испред двора, тачније куће Милошеве у Црнући пред коју је с подигнутим барјаком у руци изашао Милош у кнежевској одори и изговорио славну реченицу „Ево мене, ето вама рата с Турцима” и одатле кренуо у ослобађање и обнову српске државе и државности“, пише Јевђић.

У својој књизи даље наводи и свједочење аустријског путописца Феликса Каница, који у књизи „Србија” говори да су у Црнући и тада (1868) живјели Маринковићи који су кнезу Милошу уступипли кућу са вртом, а за узврат тражили да кнез манастиру Враћевшница плаћа пола дуката на годину, подсјећа портал Лепоте Србије.

И данас у Црнући има Маринковића који тврде да поријекло воде од Радича Поступовића, српског велможе из времена деспота Стефана и његовог сестрића Ђурђа Бранковића.

Кнез Милош 1817. године за своју престоницу бира Крагујевац, али наклоност Обреновића према овом селу и првој престоници Србије остале су до посљедњег српског владара из ове лозе, а то се огледа и у потезу краља Александра који је 21. јануара 1899. године прогласио општину Горњо-Црнућку у знак сјећања на некадашњу престоницу.

По историјским подацима књаз Милош Обреновић који је запросио Љубицу Вукомановић у Срезојевцима на Дичини, имао је са њом осморо дјеце, по четири сина и кћери. Историчари тог доба тврде да је владар Србије у свом вијеку имао више од 40 директних потомака.