Мало људи зна да је „вожд“ заправо ријеч оригиналног српског поријекла. Овај термин, непреводив на данашњи језик, први је употријебио Стефан Првовјенчани и то у житију светога Симеона, дакле још почетком 13. вијека!

Такође, иако ову титулу данас већина везује искључиво за Карађорђа, први вожд Србије био је Свети Сава! Он је носио титулу „вожд отачаства на благовјерје“.

Само значење ријечи данас је непреводиво на српски језик. „Вожд“ није исто што и „вођа“, прије свега зато што вожд увијек има само позитивно значење.

Ријеч је свакако о титули предводника народа, али она има и много дубље значење. Вожд је онај ко води народ било у духовном, било у овоземаљском, физичком смислу, онај на кога се угледају и ко служи као узор у сваком аспекту живота.

Тако се у неким црквеним списима као као „вожд“ помиње и Мојсије, па и сам Исус Христ. Осим овог, појављује се и титула „вожд отачаства“, а њу су носили краљеви Милутин и Стефан Дечански, као и цар Душан. Након најезде Турака, вожд је још био и Стефан Лазаревић, наводи Србија данас.

Ипак, у новијој историји, титула је означавала владарско звање које обједињује војну и цивилну власт и управо тако стижемо до „најпознатијег српског вожда“ – Карађорђа Петровића. Он се од 1804. до 1808. потписивао као командант, од 1808. до 1811. као предводитељ, и на крају као вожд од 1811. године.

Након њега, покушано је и да се титула вожда припише Милошу Обреновићу и она се помиње уз његово име у једном љетопису из 1815. године. Ипак, било да се у народну једноставно „није примила“ или ју је Милош својевољно ускоро одбацио када се прогласио за кнеза, након Карађорђа Срби више нису имали вождове…само мање или више успјешне вође.