Иво Андрић и Босна писмо пријатељу из 1920. године о Босни и Босанцима.

Босна – земља мржње и страха, љубави и снаге, вјере и правде.

Драги пријатељу,

Да пређем одмах на ствар. Босна је дивна земља, занимљива, нимало обична земља и по својој природи и по својим људима. И као што се под земљом у Босни налазе рудна блага, тако и босански човјек крије несумњиво у себи многу моралну вриједност која се код његових сународника у другим југословенским земљама рјеђе налази, подсјећа Башта Балкана.

Али видиш, има нешто што би људи из Босне, бар људи твоје врсте, морали да увиде, да не губе никад из вида: Босна је земља мржње и страха.

Али да оставимо по страни страх који је само корелатив те мржње, њен природан одјек, и да говоримо о мржњи. Да, о мржњи. И ти се инстинктивно трзаш и буниш кад чујеш ту ријеч (то сам видио оне ноћи на станици), као што се сваки од вас опире да то чује, схвати и увиди. А ствар је баш у томе што би то требало уочити, утврдити, анализирати. И несрећа је у томе што то нико неће и не умије да учини. Јер, фатална карактеристика те мржње и јесте у томе што босански човјек није свјестан мржње која живи у њему, што зазире од њеног анализирања, и мрзи свакога ко покуша да то учини.

Па ипак, чињеница је: да у Босни и Херцеговини има више људи који су спремни да у наступима несвјесне мржње, разним поводима и под разним изговорима, убијају или буду убијени, него у другим по људству и пространству много већим словенским и несловенским земљама.

Ја знам да мржња, као и гњев, има своју функцију у развитку друштва, јер мржња даје снагу, а гњев изазива покрет. Има застарјелих и дубоко укоријењених неправди и злоупотреба, које само бујице мржње и гњева могу да ишчупају и отплаве. А кад те бујице спласну и нестану, остаје мјесто за слободу, за стварање бољег живота. Савременици виде много боље мржњу и гњев, јер пате од њих, али потомство ће видјети само плодове снаге и покрета. Знам ја то добро. Али ово што сам гледао у Босни, то је нешто друго. То је мржња, али не као неки такав моменат у току друштвеног развитка и неминован дио једног историјског процеса, него мржња која наступа као самостална снага, која сама у себи налази своју сврху. Мржња која диже човјека против човјека и затим подједнако баца у биједу и несрећу или гони под земљу оба противника; мржња која као рак у организму троши и изједа све око себе, да на крају и сама угине, јер таква мржња као пламен, нема сталног лика ни сопственог живота; она је просто оруђе нагона за уништењем или самоуништењем, само као таква и постоји, и само дотле док свој задатак потпуног уништења не изврши.

Да, Босна је земља мржње. То је Босна. И по чудном контрасту, који у ствари и није тако чудан, и можда би се пажљивом анализом дао лако објаснити, може се исто тако казати да је мало земаља у којима има толико тврде вјере, узвишене чврстине карактера, толико њежности и љубавног жара, толико дубине осјећања, привржености и непоколебљиве оданости, толико жеђи за правдом. Али испод свега тога крију се у непорозним дубинама олујне мржње, читави урагани сапетих, збијених мржњи које сазријевају и чекају свој час. Између ваших љубави и ваше мржње однос је исти као између ваших високих планина и хиљаду пута већих и тежих невидљивих геолошких наслага на којима оне почивају. И тако, ви сте осуђени да живите на дубоким слојевима експлозива који се с времена на време пали управо искрама тих ваших љубави и ваше огњене и свирепе осјећајности.

Можда је ваша највећа несрећа баш у томе што и не слутите колико мржње има у вашим љубавима и заносима, традицијама и побожностима. И као што тле на ком живимо прелази, под утицајем атмосферске влаге и топлоте, у наша тијела и даје им боју и изглед, и одређује карактер и правац нашем начину живота и нашим поступцима  тако исто силна, подземна и невидљива мржња на којој живи босански човјек улази непримјетно и заобилазно у све његове, и најбоље поступке. Пороци рађају свуда на свијету мржњу, јер троше а не стварају, руше а не граде, али у земљама као што је Босна и врлине говоре и дјелују често мржњом. Код вас аскети не извлаче љубав из своје аскезе, него мржњу на сладостраснике; трезвењаци мрзе оне који пију, а у пијаницама се јавља убилачка мржња на цијео свет. Они који вјерују и воле смртно мрзе оне који не вјерују или оне који другачије вјерују и друго воле. И, на жалост, често се главни дио њихове вјере и њихове љубави троши у тој мржњи. (Највише злих и мрачних лица може човјек срести око богомоља, манастира и текија.)

Они који тлаче и експлоатишу економски слабије, уносе у то још и мржњу, која ту експлоатацију чини стоструко тежом и ружнијом, а они који те неправде подносе, маштају о правди и одмазди, али као о некој осветничкој експлозији која би, кад би се остварила по њиховој замисли, морала да буде таква и толика да би разнијела и тлаченог заједно са мрским тлачитељем. Ви сте, у већини, навикли да сву снагу мржње остављате за оно што вам је близу. Ваше су вољене светиње редовно иза триста ријека и планина, а предмети ваше одвратности и мржње ту су поред вас, у истој вароши, често са друге стране вашег авлијског зида. Тако ваша љубав не тражи много дјела, а ваша мржња прелази врло лако на дјело. И своју рођену земљу ви волите, жарко волите, али на три-четири разна начина који се међу собом искључују, смртно мрзе и често сударају.

У некој Мопасановој приповјеци има један дионизијски опис прољећа који се завршава ријечима да би у такве дане по свим угловима требало излијепити огласе: „Грађанине француски, прољеће је, чувај се љубави.“ Можда би у Босни требало опомињати човјека да се на сваком кораку, у свакој мисли и сваком, и најузвишенијем, осјећању чува мржње, урођене, несвјесне, ендемичне мржње. Јер тој заосталој и убогој земљи, у којој живе збијено двије различите вјере, требало би четири пута више љубави, међусобног разумевања и сношљивости него другим земљама. А у Босни је, напротив, неразумијевање, које повремено прелази у отворену мржњу, готово општа карактеристика становника. Између разних вјера јазови су тако дубоки да само мржња успјева понекад да их пређе. Знам да ми се на то може одговорити, и са доста права, да се у том погледу ипак примјећује извјестан напредак, да су идеје XIX вијека и овде учиниле своје, а да ће сада послије ослобођења и уједињења све ићи много боље и брже. Бојим се да није сасвим тако. (Ја сам, чини ми се, за ово неколико мјесеци добро видио страшне међусобне односе међу људима разних вјера и разних народности у Сарајеву!)

Штампаће се и говориће се свуда и сваком приликом: „Брат је мио, које вјере био“ или „Не пита се ко се како крсти, нег чија му крвца грије прси“. „Туђе поштуј, а својим се дичи“, „Интегрално народно јединство не познаје вјерских ни племенских разлика“. Али одувијек је у босанским грађанским круговима била доста лажне грађанске учтивости, мудрог варања себе и других звучним ријечима и празним церемонијалом. То прикрива како-тако мржњу, али је уклања и не спријечава у растењу. Бојим се да и под покровом свих савремених максима могу у тим круговима да дријемају стари нагони и каиновски планови, и да ће живјети док год не буду потпуно измијењене основе матерјалног и духовног живота у Босни. А кад ће доћи то вријеме, и ко ће имати снаге да то? Једном ће доћи, ја у то вјерујем, али ово што сам видио у Босни не указује на то да се тим путем већ сада иде. Напротив.

Ја сам о томе размишљао, нарочито посљедњих мјесеци, кад сам се још борио са одлуком да заувијек напустим Босну. Разумљиво је да не спава добро човјек који се носи таквим мислима. И ја сам лежао поред отвореног прозора у соби у којој сам се родио, напољу је шумела Миљацка наизменице са вјетром ране јесени у још обилном лишћу.

Ко у Сарајеву проводи ноћ будан у кревету, тај може да чује гласове сарајевске ноћи. Тешко и сигурно избија сат на католичкој катедрали: два послије поноћи. Прође више од једног минута (тачно седамдесет и пет секунди, бројао сам) и тек тада се јави нешто слабијим али продорним звуком сат са православне цркве, и он искуцава своја два сата послије поноћи. Мало за њим искуца промуклим, далеким гласом сахат-кула код Бегове-џамије, и то искуца једанаест сати, аветињских турских сати, по чудном рачунању далеких, туђих крајева свијета!

Јевреји немају свога сата који искуцава, али бог једини зна колико је сада сати код њих, колико по сефардском а колико по ешкенаском рачунању. Тако и ноћу, док све спава, у бројању пустих сати глувог доба бди разлика која дијели ове поспале људе који се будни радују и жалосте, госте и посте према четири разна, међу собом завађена календара, и све своје жеље и молитве шаљу једном небу на четири разна црквена језика. А та разлика је, некад видљиво и отворено, некад невидљиво и подмукло, увијек слична мржњи, често потпуно истовјетна са њом.

. . .