Један од најближих људи регенту Александру био је Панта Драшкић, који је дуго био његов ордонас. Током Првог свјетског рата био је и једини, па је несумњиво јасно зашто се уз његово име готово извјесно мора везати и име краља Александра.

На Солунском му је шарпнела откинула део лобање, али је и ово успио да преживи. Био је вјеран друг Аписа, Воје Танкосића и Војводе Вука. Током Другог свјетског рата био је мјесец дана код Милана Недића, али је разочаран убрзо прешао у ЈВуО. Након рата помилован је од стране комунистичких власти због спашавања Јевреја. Успио је да доживи рехабилитацију својих другова из монтираног Солунског процеса. Уз то био је и познати Црнорукац. Човјек који је увео легендарног мајора Драгутина Гавриловића у Црну руку.

У својим мемоарима је дао по мишљењу многих најобјектривнији опис, тада веома битне историјске фигуре и Александрове прве десне руке – Петра Живковића:⁣

“Прије него што пређем на излагања живота на Солунском фронту, потребно је да опишем личност Петра Живковића, који ће у Солуну одиграти мрачну улогу у два срамна процеса и доцније бити фатална личност за краља Александра, за војску и државу уопште. Он је као млад потпоручник Краљеве гарде учествовао у убиству Александра Обреновића и краљице Драге као официр коме се краљ повјерио да га чува на дворској стражи. Био сам међу оним нашим официрима који су прије овог преврата знали за официрску завјеру и бранили дјело завереника, али сам увијек више цијенио капетана Миљковића који је лојално бранио краља и осуђивао Петра Живковића, који се гнусно огријешио о краљево поверење, пише портал „принцип“.

У току даљег његовог живота он је остао досљедан почетном перфидном понашању, пуном сплетки. Како је био старији, постајао је све окорјелији и бескрупулознији. Био је човјек осредњих интелектуалних способности, никада ништа није радио нити читао, те је имао врло примитивну културу. Његова моћ почивала је искључиво на подршци краља Александра према њему. Сви су се људи питали у чему је лежала та сила утицаја Петровог на краља Александра и слабост Александрова према њему. Разумљиво да сам се и ја распитивао и посматрао да бих продро у ту мистику.“ ⁣

У наставку мемоара Драшкић износи своје сумње да је Петар Живковић учествовао у притиску на старијег сина краља Петра, на Ђорђа, да абдицира у корист брата Александра. Чак су, како каже Драшкић, постојале и сумње да је Александар повјерио задатак Петру да физички ликвидира краљевића Ђорђа, а Петар је тражио и писмену гаранцију да њему послије овога ништа неће бити.

Ту гаранцију је и добио од краља Александра, па то писмо и још неколико повјерљивих писма су трајно и доживотно обавезали и повезали краља Александра и Петра Живковића…“