УНУТАР римокатоличке цркве често се истиче традиција по којој је папа Јован Павле други (Пољак) био први поглавар римске цркве словенског поријекла, и уједно први Италијан на том положају од 16. вијека. Званични поменик римских папа идентификује њихову народност на основу њиховог мјеста рођења, занемарујући притом њихово стварно етничко поријекло. Стога, широј заинтересованој јавности неприметно промичу историјске тврдње о српском поријеклу папе Сикста В (1585-1590), чији је отац родом из Боке Которске.

Падом српских средњевмековних земаља под туђинску власт, српски етнички простор нашао се раздјељен у неколико државно-правних цјелина. Централним и територијама у унутрашњости владале су Османлије, сјеверне области постепено су дошле под власт Хабсбурга, а областима у приморју данашње Црне Горе владали су Млечани.

Млетачка управа у Приморским крајевима неминовно је утицала и на веће присуство римокатоличке цркве, стога је и локално становништво било више изложено верским и економским утицајима са Апенинског полуострва, подсјећа Нпортал.

Српска историја памти бројне појединачне и групне случајеве миграција са својих територија. Као поданици страних држава, из различитих мотива напуштали су родне крајеве и одлазили у свијет у потрази за бољим условима живота. Таква је била и судбина извесног Петра, Србина из Бијелских Крушевица у Боки Которској.

Крајем 15. вијека у залеђе Боке трпјело је доста од напада Турака, па се Сикстов отац склонио у фрањевачки самостан у Котору, одакле га један католички свештеник одвео, под окриљем папске државе, у Италију. Настанио се у мјесту Гротамаре, оженио Италијанком Маријаном, и тамо као четврто дијете добио сина, Фелићеа, чије име би по аналогији са српским језиком значило – Срећко.

Доступни историјски извори нису сасвим сагласни у погледу његовог породичног поријекла и живота у родном крају, али сви говоре о његовом родном мјесту као православној средини.

Тако на примјер, барски надбискуп и примас српски Андрија Змајевић у свом дјелу „Љетопис црковни“ из 1656. године износи најпрецизније тврдње, да у поменутом мјесту живе искључиво „шизматици“ (православно становништво како су их тада називали римокатолици). У хроници оставио је запис: „Систо пети, папа годишта 1521. у Монт Алту, мјесту Марке Јакинске, породи се од убозијег родитеља, Славјана оца из Крушевице…“.

Сиромашна породица са много дјеце није могла да обезбиједи егзистенцију за сву дјецу, па је Срећков ујак, фрањевац Салваторе, одвео четрнаестогодишњег Фелићеа у фрањевачки самостан у Монталту, гдје је и заређен. Припадао је реду фрањеваца и рано се истакао као проповедник.

Млади Фелиће (Срећко) брзо је напредовао у црквеној служби, и већ 1566. године бива именован за бискупа, а четири године касније за кардинала. Занимљиво је да је столовао у цркви Св. Јеронима, свеца који је такође из балканских (далматинских) крајева.

Након смрти Папе Гргура 13. (познатог по томе што је реформисао Јулијански у Грегоријански календар), за његовог насљедника именован је управо Фелиће, и то као Сикст В.

Иако је његов папски понтификат трајао релативно кратко 1585-1590, личном иницијативом и залагањем учионио је много на пољу поправљања репутације и ауторитета папске државе.

Преузевши римску столицу у тренуцима јачања протестантизма у Европи, настојао је да сузбије њихово ширење различитим утицајима. Обновнио је на стотине цркава, у његово вријеме довршена је Базилика Светог Петра и саграђени су бројни инфраструктурни објекти (путеви, водовод, фонтане). Сиксту В одаје се и посебно признање за регулисање финансија папске државе. За кратко вријеме ријешио је проблем пљачке и убистава, и Рим учинио једним од најбезбједнијих градова у тадашњој Европи. Његови прописи о избору папа остали су на знази све до 20. вијека.

Свакако, за постизање тих резултата били су неопходни радикални потези. Због истребљивања разбојника и отворене инквизиторске борбе против протестаната, међу савременицима стекао је епитет „гвоздени папа“.

Изненада је умро 1590. године.

И Хрвати га својатају

Један од потеза папе Сикста који се може протумачити као некакав уступак словенском, односно како су их тада називали „илирском“ становништву Италије, била је и градња Цркве Светог Јеронима у Риму. Та богомоља била је уступљена словенском клиру и намењена онима који су говорили тим језиком. Од 1971. године та црква заједно са институтом Светог Јеронима понијела је зазив „Папински хрватски завод“.

Користећи околност да званични поменици римокатоличких поглавара идентификују њих на основу мјеста рођења, у хрватском научном и црквеном дискурсу често се на основу вјерске припадности и католичкој цркви и мјесту рођења, Сикстово поријекло присваја као Хрватско.

На једном од научном скупу Хрватске академије знаности и умјетности, истакнуто је како је – Фелиће Перети био син једноставних земљорадника из крајева с јужног руба хрватског етничког простора. Такође у бројним хрватским текстовима који су се дотицали лика папе Сикста В, често се истиче да је његов отац био Хрват.