Државни сабор у српском пријестоном граду Скопљу усвојио први дио Душановог законика, односно „Законик благовјернога цара Стефана“, како је гласио званичан назив, којим су утврђена општа начела уређења тада најмоћније државе на југоистоку Европе.

Стефан Урош IV Душан Немањић

Осим одредаба уставног карактера, Законик је регулисао права сталежа, штитећи и најниже сталеже, и имао је казнено-правне и процесно-правне одредбе и одредбе из породичног и насљедног права.

Законик је 1354. допуњен другим дијелом на Државном сабору у Серезу. Рађен је на основу обичајног права, црквеног законодавства и ромејског (византијског) права, прокламовао је начело законитости: закон је јачи и од супротне воље владара. Сачувано је 25 преписа, али оригинал није.

Најстарији препис, из 14. вијека, сачуван је у српском манастиру у Струги (сада је у Москви). Призренски препис из 15. вијека је у призренској епископији.