Музеј жртава геноцида из Београда недавно је објелоданио документа за која се сматрало да су неповратно изгубљена послије након Другог свјетског рата. Ријеч је о оригиналном списку Диане Будисављевић са именима и презименима 5.800 српске дјеце спасене из усташких логора.

Као што смо поменули, сматрало се да су ови документи неповратно изгубљени. Како се долази до историјске грађе, колико су историчарима доступни архиви и колико је важно доћи до докумената да би се створила права научна слика о догађајима из прошлости?

На ова питања одговарао је у емисији Пулс Србије Срђан Цветковић, историчар, наводи Курир.

– Много шта се још налази у архивима што се не зна, а сазнаће се. Ствар са доступношћу архивске грађа у Србији не стоји баш најбоље. Поготово оне која интересује јавност попут контроверзи Другог свјетског рата, поратног система, репресије, тајне полиције, улога појединих личности у Другом свјетском рату – рекао је Цветковић и додао:

– Постојала је, рецимо, комисија која се бавила утврђивањем гробног мјеста гдје је стрељан генерал југословенске војсле у отаџбини Драгољуб Дража Михајловић. Није пронашла тај документ јер један од тих функционера однио кући тај документ ваљда као трофеј, држао га тамо, а онда се он шетао од једног министра полиције до другог и ми данас то не знамо.

Како каже, када је заједно са колегом објавио књигу са документима ОЗНЕ, наишао је на негодовање од стране архива:

У архивама се може много шта наћи, али на несрећу приступ је често затворен. Ево рецимо мој колега Немања Девић и ја смо објавили књигу са документима ОЗНЕ од 1944. до 1946. године и наишли смо на заиста тврд став архива, чак нам је био забрањен улазак у архиве два мјесеца зато што смо нешто објавили тобоже без дозволе. Зато смо покренули једну петицију коју смо назвали „Једнак приступ за све“. То значи да ви, ја или било који грађанин Србије може отићи у архив и тражити грађу коју може да користи за своје потребе.

Истакао је важност отвореног приступа због расветљавања историјског периода Другог свјетског рата који по његовим ријечима није одовољно истражен.

– То нам је неопходно да бисмо расветлили тај мрачан период наше историје. Ми када говоримо о Другом свјетском рату као да говоримо о средњем вијеку. Сада, након седамдесет година када више не постоји идеолошка осјетљивост грађа би требало да буде доступнија, јер е би требало да има дневну употребну политичку вриједност.