Једна од главних одлика српског православља, за коју не зна остали хришћански свијет, јесте крсна слава. Прије примања хришћанства Срби су били многобожачки народ. Поред врховног бога Перуна, кога су сви поштовали, сваки дом је имао и своје домаће божанство.

По природи сентиментални и везани за домаће навике и обичаје, у сусрету са хришћанством, Срби су се најтеже одрицали тих домаћих божанстава Мудри и практични Немањин син, Свети Сава, многобожачке кумире и идоле, замијенио је великим светитељима Цркве Христове, који постадоше заштитници и помоћници српских домова, цркава и манастира, породица и племена, села и градова, па и читавих покрајина и области, подсјећа Башта Балкана.

Тако је настала крсна слава.

Црква је, имајући у виду практичне разлоге, савјетовала и препоручивала породицама које светитеље да узимају за своју крсну славу. Бирани су велики светитељи који се празнују у јесен, зиму и прољеће, када је мање радова у њиви, пошто су Срби били народ који се бавио земљорадњом и сточарством. Поједине породице, опет, бирале су дан када ће се крстити, и светитеља који се тога дана слави, узимале су тај дан за своју крсну славу.

Значај крсне славе

Слављење крсне славе је остала једина, непрекинута традиција код Срба од времена покрштавања до данас. Много је штошта промијењено у народном животу и обичајима, али се слава сачувала као највећа светиња нашег народа Србин је славио славу у најславнијим данима своје историје, али исто тако и у току петвијековног робовања под Турцима. Слављена је крсна слава у вријеме и невријеме у рату и изгнанству, у тамници и болници, у жалости и радости, у биједи и сиромаштву исто као у богатству и изобиљу. Наши војници су у јеку најжешћих битака у рову ломили бајати војнички хлеб (тајин) пијевали тропар своје славе, палили комадић воштанице који су од куће понијели, молили се Богу за помоћ и срећније дане. Послије Другог светског рата у вријеме невиђене безбожничке и антиверске пропаганде, Срби се нису одрицали своје славе и, слободно се може рећи, да је крсна слава сачувала православну вјеру и традицију у нашем народу.

Када један дом, једна породица, почиње да слави крсну славу?

Слава се преносила и настављала са кољена на кољено, са оца на сина, тако, да се данас може лако закључити које су породице са истим презименима од једног претка, само по томе коју славу славе. Уколико славе исту славу онда су од истог претка, али су се током времена и расељавања удаљиле једне од других, и постале непознате.

Када отац предаје славу синовима?

Уколико синови живе са оцем у једној кући, онда сви заједно славе славу. Међутим, када неко од синова заснује своју породицу, ожени се и не живи више са оцем, он треба одмах да почне да у свом дому слави крсну славу. Сасвим је погрешно, што поједини данас, не славе, изговарајући се: жив ми је отац и он слави. Значи, чим неко живи засебно и има своју породицу, дужан је да слави своју славу, јер је слава заштитник домаћег огњишта и помоћник у сваком раду, велики Божији благослов и заштитник свих укућана, нарочито дјеце.

Како се прима крсна слава од оца?

Прве године, када син заснује самостално домаћинство, он долази код оца на славу. Кад се колач исјече, отац из своје десне руке предаје сину једну четвртину колача, пољубе се, један другом честитају славу, а отац пожели сину да са својом женом и дјецом, будућим унуцима и потомцима, дуго у здрављу и добром расположењу слави славу. Син носи дио колача кући, подијели га са својом породицом, а већ наредне године почиње редовно да слави своју крсну славу.

Припреме за крсну славу

На неколико дана пред славу, у дому у коме се слави, почињу припреме, како би се слава што свечаније и достојније дочекала. Кућа се распрема, чисти и сређује. Укућанима, дјеци нарочито, купује се понешто ново, од одјела, да то „понове“ на дан славе. У кући влада свечана атмосфера и ведро духовно расположење и радост у ишчекивању славе.

Свећење водице

По древној и устаљеној пракси наше цркве, у вријеме пред славу свештеник освећује водицу у домовима који славе. За освећење водице домаћица припреми слиједеће: једну посуду (чинију) са водом, букет босиљка, мању свећицу, кадионицу са жаром или брикетом, тамјана и списак укућана у кући. Све се то постави на сто у соби гдје је славска икона, која је на источном зиду собе.

Пожељно је да на обреду освећења водице буду сви укућани са домаћином. Зато свештеник, бар на дан раније, „заказује“ водицу, то јест, најављује домаћину у које вријеме тачно долази, како би сви били на окупу и молитви. У селу се обично зна кад ће у тај крај наићи свештеник, па се водица не „заказује“. Кад се водица освети, сви укућани се мало напију ове освећене водице, а од остатка се меси славски колач. Уколико се водица свети на дан славе, заједно са резањем колача, пошто се укућани по мало напију, остатак се сипа за неку калемљену воћку, или цвеће у кући.

Зашто се освећује водица у домовима за славу и Васкрс?

Поред заједничких молитава и богослужења, који се обављају у храму, црква је одредила да се два пута у години одржавају обреди и молитве у домовима вјерника, за духовни напредак свакога дома. А то је све везано за два велика и најсвечанија дана за славу и Васкрс. Освећењем водице и кропљењем дома, благодат Божија и свети Дух улазе у тај дом и његове житеље, и он им даје благослов и духовну снагу у њиховом свеукупном животу и раду.

Позивање на славу

У неким нашим крајевима, гости се на посебан начин позивају на славу. Домаћин или неко од млађих, оде у кућу онога кога жели позвати, или кога годинама позива, и уз пригодан разговор, позове пријатеља на славу. Негдје се уочи славе, у куће које се позивају, шаље лепиња или мањи хљеб који се пече за славу, и на тај начин гости се позивају на славу. Негдје се, опет каже: „на славу се не зове“.

Исправно је и једно и друго, али добро је, на неколико дана пред славу, потсјетити своје пријатеље и званице, и у знак пажње и поштовања позвати их на славу. То се данас може учинити и телефоном, мада је прикладније и учтивије то учинити лично и непосредно.