Синан паша је казнио српски народ и спалио мошти Светог Саве. Ево ко је он заиста био.

Да би се осветио читавом српском роду, у суботу, 27. априла 1594. године, Синан паша спали тијело Светог Саве у Београду, на Врачару. Коџа Синан-паша потицао је из албанске католичке породице, а дужност великог везира Османског царства вршио је у пет наврата. На том положају је и умро, док је иза њега остало велико богатство.

Спаљивањем моштију Светог Саве, Коџа Синан – паша желио је да казни српски народ због Банатског устанка Срба 1594. године.

Мехмед-паша Соколовић — велики заштитник Српске цркве и њених вјерника те идејни творац обнове Пећке патријаршије, чија се јурисдикција у то вријеме протезала од Загреба до Скопља те од Будима до Скадра — убијен је од стране полуделог дервиша 11. октобра 1579. године, највероватније по налогу новог султана Мурата трећег.

На положају великог везира наслиједио га је Шемси Ахмед-паша, човјек албанског поријекла. Њега, пак, Лала Кара Мустафа-паша — Србин. Затим је дошао Коџа Синан-паша, Албанац, којег је наследио Канијели Сијавуш-паша, потурчени Хрват или Мађар из Кањиже. Услиједио је Уздемироглу Осман-паша, мамелук черкеског порекла, подсјећа Телеграф.

Затим је дошао Хадим Месих-паша, још један Србин из БиХ, да би се потом поново на положај великог везира успео Канијели Сијавуш-паша. Затим се по други пут завластио Коџа Синан-паша, па онда Сердар Ферхат-паша, још један Албанац. Послије њега, по трећи пут засео је на овај највиши османлијски положај под султаном Канијели Сијавуш-паша. Коначно, 28. јануара 1593. године по трећи пут се завеликовезирио Коџа Синан-паша.

У питању је крупна и кобна личност у историји Срба. Родио се 1506. године уз селу Топољане, у данашњој области Кукеш, на североистоку Албаније; крај у којем се налази то мјесто зове се Љума, а у оно вријеме помиње се као нахија Пећког санџака Османског царства.

Један оновремени дубровачки документ помиње да Синан потиче из католичке породице, али није јасно да ли се он први потурчио па онда повукао остале (то је урадио Мехмед-паша Соколовић, којег је у ислам испратио добар дио шире фамилије, мада је добар дио остао у православљу), или се цијела породица заједно потурчила, или је пак његов отац прешао у ислам из католичке вјере па се овај дубровачки навод односи само на његово изворно вјерско поријекло.

Извјесно је, међутим, да му се отац звао Али-бег и да је Синан имао неке породичне везе са млетачком кућом Љубица (итал. Глиубизза), јер га Алесандро Љубица назива прворођаком своје мајке; у питању је стара будванска кућа, дакле српска, која се била поиталијанила а можда дијелом и поарбанашила, будући да су били јаки у Улцињу.

Синан-паша, који је од стране својих турских савременика критикован због гурања албанских сународника на високе положаје у отоманској администрацији (добра стара балканска пракса коју су примјењивали и сви српски велики везири), релативно је споро напредовао па је високу политичку каријеру почео 1567. као беглербег Египта, на ком је положају остао двије године. Потом се 1571. вратио на исто мјесто, и предводио успјешно освајања Јемена, због чега је прозван Фатих-и Јемен, односно „јеменским побједником“.

Устанак у Банату и спаљивање моштију

Срби су дигли устанак у Банату, тада у саставу Темишварског ејалета, и запалили Панонску низију буктињом наде и слободе. Био је то највећи српски устанак прије Првог српског устанка, и то са средиштем у Вршцу; устаници су за свог краља прогласили ердељског кнеза Жигмунда Баторија а на заставе ставили лик — Светог Саве.

Због тога је Коџа Синан-паша 10. маја (по грегоријанском календару, 27. априла по јулијанском) наредио да се на Врачару, тако да то може да се види из Баната, спале мошти нашег највећег светитеља које су претходно донесене из манастира Милешева (можда се велики везир плашио да се устанак не прошири и на срце окупираних српских земаља): циљ је био да се убије борбени и сваки други дух српских устаника, али је дугорочна посљедица овога била само веће укорењивање светосавског култа у свијести Срба — на неки начин, док је вјетар разносио пепео моштију Растка Немањића, пепео је удахнуо читав српски народ.

Устанак је брзо угушен, а маса српских избјеглица је прешла у Ердељ. Банат је опустио, али је већ фебруара 1595. године Синан-паша опет смијењен са дужности, тачно мјесец дана након засултањења Мехмеда ИИИ, и прогнан у Малкару, град на европској обали Мраморног мора. Тако смо се вратили на крај оног списка великих везира са почетка приче. Али не и на крај Синан-пашине приче, јер је већ у јулу поново постао велики везир, по четврти пут.

Током посљедњих година свог живота Синан-паша је зидао џамијски комплекс у Стамболу, али је џамије, каравансараје, купатила и мостове градио широм царства. Још увијек у Дамаску постоји Синан-пашина џамија, баш као и у Качанику на Косову; ова наша је заштићени споменик културе под правном надлежношћу Покрајинског завода за заштиту споменика културе Косова и Метохије, наводи Телеграф. У истом мјесту подигао је и тврђаву, народну кухињу, два хана и хамам. Изгледа је грађевинске подухвате имао и по Београду, који је у то доба био један од два или три најважнија отоманска града у Европи (не рачунајући Цариград), али шта тачно — не зна се поуздано.