Обредно – религијске радње су код нас највише заступљене у руралним срединама. Становници ових мјеста помоћу магијско – религијских радњи, желе да утичу на природне и натприродне силе, али и на друштвене чиниоце: да се обезбиједи живот, плодност, здравље људи и стоке, да се осигурају најповољнији атмосферски услови за плодност поља, да се обезбиједе узајамно благонаклони контакти са натприродним силама, да се заједница људи и околног свијета одржи као цјелина.

Радње које су кориштене у ту сврху вршиле су се у акутним, кризним стањима, када би се читава заједница осјетила угроженом, када запрети опасност читавом њеном опстанку, или циклично, одређеним данима током године. Вршилац радње може бити појединац (представник села, који дјелује у име читаве заједнице), група мештана, или читава рурална заједница.

Тако за плодност и изобиље у нашем народу и даље постоји завјетина, орачка или овчарска слава, коледари, лазарице, краљице.

Завјетину или сеоску славу празнује читаво село. Село се завјетује, свечано обећа да ће славити неки празник у години и тог дана важи апсолутна забрана рада за све чланове.

Празнује се најчешће у прољеће, или љети. То је вријеме када је киша најпотребнија пољима. Велику улогу у овом обреду има свето дрво или запис које се налази у атару села, а уз њега се обично налази и већи камени крст.

Запис је табуисано дрво, не смије да се сијече или скрнави на било који начин. У селима у којима није било цркве, запис је замењивао богомољу. На дан завЈетине обредна поворка сачињена од мушких чланова сеоског домаћинства полазила је од цркве или главног записа, носећи иконе, крстове и барјаке.

То је литија која је обилазила кружно око села и обнављала раније урезане крстове на записима и тако стварала магијски круг који треба да штити његова поља и становнике. На свом путу, поворка настоји да пређе преко неке воде, гдје квасе крстове и барјаке, а у неким местима чак настоје да жртвују и самог свештеника тако што ће да га оборе и окупају у води.

Несумњиво је да се овде ради о обреду са изразито паганским и хришћанским елементима. Учесници литије стално моле бога за кишу. Наставак ритуала састојао се од тога што женски учесници обреда ките запис цвијећем и обраћају му се као живом божанству. Затим се приступа обредном клању жртве (овце) коју коље домаћин славе, а потом следи колективна сакрална гозба.

У колективним обредима, поред живих, симболички учествују и мртви. Живи од њих очекују наклоност и помоћ, па им по живим члановима шаљу музику, игру и храну, подсјећа аутор Никола Павковић, у Етнолошким свескама И, објавила је антхросербиа.орг.

Орачка слава празнује се на дан св. Симеона Столпника (1. септембра) и представља колективно сеоско благосиљање сјемена у јужној Србији. Овчарска слава одржава се на почетку прољетње испаше и тежи осигурању плодности, млијечности и здравља оваца. Заједница се служи обредним реквизитима као што су ватра, биље, вода, колективна трпеза, магијски круг, ритуална голотиња (када жене улазе међу стоку са задигнутим сукњама, што представља утук против зла или је остатак оргијастичког понашања којим се жељело утицати на плодност стоке.

Коледари, лазарице, краљице (или русаиље) представљају обредне поворке од по неколико маскираних или нарочито одевених учесника. Најчешће вријеме њиховог дјеловања је зимски или љетњи период. Обредном игром и пјесмом обезбјеђују плодност и напредак свакој кући коју посјете. Виком, звоњавом и оружјем гоне зле силе и демоне из села. Као магијски реквизит користе дрвени фалус – симбол плодности.