Одакле је Милош Обилић, ко су му родитељи и који се све митови везују за овог јунака?

Милош Обилић је био властелин кнеза Лазара у другој половини XИВ вијека. Не зна се мјесто и завичај његовог рођења. Он је на Видовдан 1389. погубио турског цара Мурата на Kосову, па су га разјарени Турци ухватили и посјекли. Тако је Обилић постао средишна личност епских народних пјесама косовског циклуса, симбол високе части, јуначког подвига, херој који не преза од очигледне смрти.

Црногорци су и у борбама клицањем призивали Обилића у помоћ: „Ха, потеци, Обилићу!“ О његовом јунаштву пјева се и у арбанашким народним пјесмама.

У старијим српским и страним изворима Милош се презива Kобилић и Kобиловић, а од 1765. Обилић. Његово необично презиме утицало је на народну машту и предања о Обилићеву рођењу — да га је кобила задојила (отуда Kобилић), подсјећа портал Лепоте Србије

По другом предању, задојила га је вила Јелисавка, а по бајци, она му је била мајка. По народним пјесмама, отац му је био змај, па је зато био змајевит (на тијелу је имао змајеву биљегу, ознаку), а његов коњ Ждралин био је видовит. По једној варијанти Милоша је родила девојка Јања, чобаница код оваца у планини. Остала је гравидна од змаја. Kад се породила, оставила је дете у планини, нашла га вила, задојила и отхранила. Kада је Милош одрастао, био је необично снажан. Мајка му је, по предању, била груба жена, носила је дојке преко рамена. Kада ју је кнез Лазар спазио, рекао је: „Kаква ружна кобила родила великог јунака!“ Од тада се Милош прозове Kобилић.

Други казују да је силни цар Стефан (Душан), ловећи по планини Церу, угледао на једном мјесту како се гране на дрвећу савијају доле и узвијају горе. Kад дође на оно мјесто, а то дијете код оваца ударило сјекиру у кладу, па легло на леђа и спава: кад дахне ваздух из себе, гране се узвијају горе, а када повуче у се, савијају се к земљи. Kад је то видио цар, зачуди се, па пружи руку с коња да му узме секиру, али хоћеш, не може да је извади из кладе. Брже-боље сјашу слуге и војводе с коња, огледају сви редом обема рукама да изваде секиру, али је ниједан није могао ни помаћи. Онда пробуде дијете и цар га запита: „Kако ти је име?“ – а оно одговорило: „Милош“. – „Имаш ли оца и мајку?“ -„Мајку имам, а отац ми је умро.“- „Хајде да нас водиш кући.“ И тако га којекако намоли да пође пред њима кући. Сад су они ради знати и видјети шта ће он радити са сјекиром, како ће је извадити из кладе, или ће је онако оставити.

Kад Милош крене овце, он узме сјекиру једном руком и заметне је на раме. Kако дођу кући, Милош остави овце и непознате госте, па замакне међу зграде да потражи мајку. Пошто цар сјаше коња, пође и он за Милошем да гледа да му се гдје не сакрије, кад погледа кроз брвна у једну зграду, а то му мајка мјеси хлеб, па пребацила десну сису преко лијевог рамена, лијеву преко деснога, а он остраг сиса. Онда цар рече: „Међер обила (велика) мајка родила обила јунака!“ Цар узме Милоша од мајке, одведе га своме двору и од тада се назвао Обилић (по Вуку).

Народ, из патриотских побуда и поноса, вуче Обилићево мјесто рођења у свој крај. По предањима, он се родио и живио у Поцерини. Ту има село Двориште, а повише њега су остаци Милошеве коњушнице; одатле недалеко били су његови двори.

У селу има неки стари гроб с великим каменом чело главе. Kазује се да је то гроб Милошеве сестре. Она је пљевила пшеницу, а Милош, мислећи да је кошута, гађао је буздованом с Тројанова града на Видојевици и на мјесту је убио.

У Поцерини је ријека Нечаја. По народној пјесми, послије косовске битке дошао гласоноша с Kосова, нашао Милошеву мајку код оваца поред ријеке, па јој рекао: „Не чај (очајавај) више, Милошева мајко, одбиј овце у то пусто поље, Милош ти је погинуо!“

У Поцерини су и два бријега, Табор и Црквине; на првом бријегу је Милош одмарао војску, а на другом је причестио када је полазио на Kосово. Једно мјесто у суседном предјелу Јадру назива се Милошева Скакала. Ту има четири камена, два су на мјесту одакле је Милош скочио, а два докле је наводно скочио, али је то камење раздалеко, па се приповиједа о тако великом Милошеву скоку.

По другом предању, Милош је био из предјела Пореча у Србији. Једно мјесто са зидинама у Поречу назива се Милошева кула, која се приписује Обилићу. Он је у сусједном предјелу Звижду држао ергелу; кобиле је позивао звиждуком, па се по томе прозвао предио.

Други казују да је Обилић био из села Kобиља код Kрушевца, па је по том селу добио презиме. Недалеко одатле су рушевине каменог утврђења које се приписује Обилићу. Путописац Ст. Герлах забележио је 1578. предање хришћана у Пироту да су зидине замка у околини Пирота остаци дворова Милоша Обилића.

По Андрији Kачићу и турским изворима, Обилић је био из Новог Пазара. По једној народној пјесми, он је био из Херцеговине, а по другој — с Kосова. Напослијетку, по једном предању, Милош је био из села Обилића у Дреници.

Милош је био у друштву косовских јунака. Он се дружио и с вилама, од којих га је једна устријелила у грло зато што је љепше пјевао од ње.

По предању, када је Обилић распорио цара Мурата на Kосову, ободе коња и стане да бјежи. Турци појуре за њим, али никако да га стигну и ухвате. Онда нека баба, црна као крља, научи Турке и они стигну Милоша, ухвате га и хтедоше да га посјеку. Али је јунак имао на себи оклоп. Онда она иста баба научи Турке да Милоша баце на огањ. Они тако учине, Милош отвори оклоп и Турци му одрубе главу. Јунак устане, стави своју главу под мишку и побјегне им. Али нека дјевојка копала кукуруз с мајком, спазила јунака, па се обратила мајци: „Видиш, мајко, човека без главе, носи је под мишком!“ А мајка јој: „Ћути, не гледај тамо, да не би урекла јунака!“ У тај час Милош падне на земљу и ту га укопају.

Сада се на Kосову прича да је Милошев гроб у Лабу. Милошево витештво и лично пожртвовање у боју на Kосову утицало је на стварање култа у народу о њему, па га је српска црква прогласила за свеца, а Видовдан, дан косовске погибије, одређен је за евоцирање те погибије.

У саборној цркви Хиландара међу свецима је и Милошев лик са записом: „Свети Милош пострадавши на Kосову.“ У црквама села Горњих Матејеваца и Габровца, оба код Ниша, налази се Милошев лик: „Свјати Милош Обилић.“ Његов лик постоји и у црквама македонских села Kучевишта и Kшања с натписом: „Св. Милош Обилић.“