Ове године навршава се 113 година од потписивања Лондонског мировног уговора 1913. када се Отоманска империја послије пет вијекова коначно повукла са Балкана, а Србија, Грчка, Црна Гора и Бугарска прошириле своје територије, а одлуком великих сила створена је и Албанија као држава.

Мировни уговор између балканских савезника и поражене Турске потписан је према условима које су утврдиле велике силе 30. маја 1913. у Лондону у палати Сен Џејмс. Овим уговором Турској је остављен уски територијални појас око Цариграда јер се одрекла свих територија на Балканском полуострву западно од линије Енос – Мидија. Грчка је добила Kрит и острва у Егејском мору. Србији није дозвољено да изађе на Јадранско море.

Овим споразумом, који је послије Берлинског мировног уговора из 1878. године био најзначајнији по томе јер је потписивањем Лондонског мировног уговора био окончан Први балкански рат, који је почео 8. октобра 1912. године из кога су балканске земље Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска које су кренуле у борбу за ослобођење од Отоманске империје изашле као побједнице. Освајањем Албаније Србија је у новијој историји по први пут добила излаз на море.

Међутим овом проширењу највише се успротивила Аустро-Угарска која је активно учествовала у стварању албанске државе, да би се Србији спријечио излазак на море, објавио је „курир“.

Такође балканским савезницама није признато право на одштету. Лондонским уговором остало је неријшено питање Македоније. Србија је оспоравала захтјев Бугарске да добије већи дио Македоније и захтјевала да се преиспита уговор потписан с њом уочи рата, због тога сто Бугарска у рату није испунила одредбе Војне конвенције. Пошто је Бугарска то одбила, сукоб између ње и Србије око подјеле Македоније постајао је све неминовнији….

У Првом Балканском рату 1921. циљ Србије био је “враћање историјских области”, у састав Србије, односно освајање Kосовског вилајета, излазак на Јадранско море и заузимање дијела албанске обале, што је српска војска, предвођена краљем Петром И Kарађорђевићем и уз подршку водећих српских политичара и интелектуалаца тог времена, освојила већи дио Албаније и формирала Драчки округ.

Лондонским споразумом Србија је проширена и у њем састав послије одласка Османлија са централног Балкана ушли су Новопазарски Санџак, Kосово и Метохија, као и половина Македоније.

Међутим, одлука малих балканских земаља није баш наишла на одобрење великих сила посебно Аустро Угарске која се у Лондону отворено и без скривања успротивила јачању Србије, послије најновијих територијалних освајања. Велике свјетске силе нису жељеле да мале балканске државе добију проширење, него да се одржи статус кво, а не да се мијењају границе на Балкану.

Лондонским миром зацртане су биле нове границе између балканских савезника с једне, и отоманске државе с друге стране, и успостављена је албанска држава. Србија је Лондонским уговором приморана да се повуче са приморја будуће албанске државе. То је у српској јавности било схваћено као велики неуспјех, јер је стратешки циљ рата био изалазак на море, који је поништен управо потписивањем овог споразума. Главна тековина Лондонског уговора из маја 1913. – била међународно призната Албанија.

Међутим, Албанија је била незадовољна договором у Лондону на који се и данас подједнако у неким западним земљама и у самој Тирани, али и у Приштини гледа као на “неправедну одлуку великих сила да се албански народ поцјепа на два дијела”. Послије ове одлуке како на самом Балкану тако и у Бечу и Берлину појавили су се гласови да новоуспостављене границе нису ни „природне“ ни „етничке“. Аустроугарска је тражила за Албанију Призрен и Пећ, али је после противљења руске стране ова територија, заједно са Дебром и Стругом, ипак предата Србији.