„Ех, какви су људи били Тито и Сава. Добри и честити, о, како су били честити, а и опасни борци. Нема таквих људи сад…“

Тако почиње причу за “Вијести” бака Зорка Врбица, рођена Мартиновић, једна од рijетких живих учесница Народно-ослободилачке борбе (НОБ), поводом 9. маја – Дана побjеде над фашизмом.

Тог дана 1945. нацистичка Њемачка потписала је капитулацију у Другом свјетском рату, али је рат у Југославији потрајао до 15. маја и завршне операције у Словенији против јаких усташких и четничких снага…

Бака Зорка прегурала је вијек – 24. фебруара напунила је 104 године, током којих је видјела много муке, али и много среће са својом фамилијом. Живот је носио до далеке Америке, а прије 86 година доселила се у Даниловград, у ком, како каже, живи окружена љубављу дјеце, унучади, праунучади…

Дио дјевојачких дана провела је у Петој непријатељској офанзиви, Бици на Сутјесци – ратујући.

За “Вијести” прича да је у НОБ-у изгубила двије сестре са којима је ратовала у јединици – рођену и од стрица. Једна је имала 20, а друга 21 годину.

”Обе су убили Нијемци”, са сјетом каже бака Зорка.

Тамо је, сјећа се старица, упознала и маршала Јосипа Броза Тита и команданта Треће ударне дивизије, легендарног Саву Ковачевића.

Док намјешта мараму на глави, времешна старица, којој је ум и даље бистар, сјећа се битака у којима је учествовала.

”Ех, куда смо све стизали са партизанима и са пушкама. То су били прави људи и прави другови. Ови други против којих смо се борили нису били добри људи, него кастизи. Било је битака, доста их је било. Три пуне године сам ратовала, свукуда. Ко ће се сада тога сјетити”, прича Зорка.

Присјећа се да је са сестрама пошла у бој, да брани Југославију, али и да је у јединици било још њених Мартиновића са Цетиња.

”Прије сам могла боље да се сјетим, сад заборављам и што је јуче било. О, прошло је пуно времена. Читав живот… Знам да су се према женама борцима сви односили с поштовањем. Од Тита нико није ни смио другачије да се понаша према женама борцима, или да учини нешто лоше. Није било грке међу нама”, прича Зорка.

Каже да је током битака, иако је био рат, упознала много добре и честите људе.

”Тито је долазио, није дао нико да му кува кафу без ја. Много је добар човек био, па како хоћете сад. Био је рањен. Једва је жив дошао тамо гдје смо имали базу. Ми смо сједели око ватре кад је стигао. Срећом, ту је био љекар… О, богами је страшан био Тито, а и Сава. Честити су то људи били и добри борци”, каже бака Зорка за „Вијести“.

Тито је рањен 9. јуна 1943. године, током Битке на Сутјесци, и једини је врховни командант који је рањен током Другог свјетског рата. Током њемачког бомбардовања, погинули су британски официр Бил Стјуарт, командант Четврте црногорске бригаде Василије Вако Ђуровић и Титов пратилац Ђуро Вујовић Шпанац…

Четири дана касније погинуо је и Ковачевић, покушавајући да се са хиљадама рањеника пробије из њемачког обруча…

О ратним данима, али и како су Нијемци убили њене сестре, а касније спалили и њену домовину у Дуги, Зорка прича својој дјеци, унучадима, праунучадима – да би запамтили породичне драме. Сви они знају да је у Дуги спаљена кућа њиховог дједа, убијена њихова трудна стрина, почињено велико зло…

Причу слуша и њен најмлађу унук Милан, који се са родитељима вратио из Америке да живи у Црној Гори, и овђе учи школу. Зорка не крије радост што су двоје њено дјеце – Илија и Милка, одлучили да послије дугогодишњег живота преко океана, живот наставе у Даниловграду.