Видовдан није ни Божић, ни Нова година, ни рођендан, ни Ускрс. Има у Србији и значајнијих и већих празника него што је то овај. Ипак, у историји и колективној свијести нашег народа нема датума као што је 28. јун.

Значај Видовдана у српској традицији није толико религијски (српска црква је тек крајем 19. вијека уврстила овај празник у свој календар), колико историјски, а чак и они који кроз живот иду неоптерећени националном прошлошћу и митовима, не могу да занемаре мјесто које 28. јун има у колективној свијести српског народа.

У временима много старијим од појаве хришћанства, на Видовдан Срби су славили Свевида, једног од највећих и најпоштованијих богова старих Словена. Трагови неких од ових обичаја задржали су се до данашњих дана, и познајемо их као “видовданску традицију”, наводи Историјски забавник.

У новијој, забиљеженој историји, 28. јуна 1389. године одиграла се легендарна битка на Косову када се војска кнеза Лазара сукобила са Турцима. И иако о исходу самог боја и до данас постоје расправе, неоспорно је да је тада створен мит око кога ће се касније градити српски национални идентитет све до данашњих дана.

Историјски, тог дана су погинули кнез Лазар Хребељановић, Милош Обилић као и већина средњовјековног српског племства, а Вук Бранковић је постао личност о чијој ће “издаји” учити генерације.

Шест вијекова касније, 28 јуна 1914. године припадник Младе Босне, Гаврило Принцип, убио је у Сарајеву аустроугарског надвојводу, престолонасљедника Франца Фердинанда и његову жену Софију. Била је то варница која је покренула највеће разарање које је свијет до тада видио – Први свјетски рат.

Велики рат је званично завршен тек пет дугих година касније. Потписан је Версајски споразум између Антанте и Њемачке. Опет је био – Видовдан, 28. јун 1919. године.

Први устав уједињене јужнословенске државе – Краљевине СХС донијет је на данашњи дан 1921. године. Видовданским уставом новонастала држава проглашена је уставном, парламентарном и наследном монархијом са династијом Карађорђевић на челу, а Србија је добила још један “историјски Видовдан”.

Дан тешких одлука

“Судбоносна коб” овог датума пратило је и комунистичку власт након Другог свјетског рата. Управо на Видовдан на састанку у Букурешту Комунистичка партија Југославије искључена је из Информационог бироа комунистичких партија – Информбироа.

То је значило и формални раскид односа са земљама комунистичког блока. Блокада Југославије и кампања против њеног руководства, које су услиједиле, трајале су до 1955. а раскид са Стаљином на овим просторима је слободе и живота коштао хиљаде људи.

У нешто новијој историји, 28. јуна 1989. године, на Газиместану, на Косову је обиљежена 600-годишњица Косовске битке. Много мање него то, у свијести људи је остао говор који је том приликом одржао Слободан Милошевић.

Овај догађај многи историчари означавају као почетак успона овог политичара као “неприкосновеног вође”, као и мјесто буђења “српског национализма”. Најчешће је критикована Милошевићева реченица из говора: “Опет смо пред биткама и у биткама. Оне нису оружане, мада ни такве нису искључене”.

Ако је Видовдан 1989. године био дан успона Слободана Милошевића, Видовдан 2001. је свакако био дан његовог коначног пада. Посљедњи у низу “судбоносних датума” у српској историји збио се прије 22 године када је бивши предсједник СР Југославије изручен Међународном суду за ратне злочине у Хагу, као први шеф државе који је предат том међународном суду.