Димитрије Љотић рођен је у Београду 1891. године у имућној и старој породици. Његов је предак Ђорђе, звани Љота, био Карађорђев саборац. 

Димитрије Љотић

Деда Димитрије службовао је као секретар код кнеза Александра, вождовог сина, а отац Владимир емигрирао је пред Обреновићима и у иностранству се дружио са Петром Карађорђевићем прије него што је постао краљ.

Калуђер и војник

Случај је удесио да Владимир Љотић, Димитријев отац, дакле отац једног од најзагриженијих антикомуниста на овим просторима, буде пријатељ Светозара Марковића и први преводилац Манифеста Комунистичке партије на српски.

Димитрије Љотић ниже разреде гимназије завршио је у Солуну, гдје му је отац био конзул.

У раној младости био је врло религиозан – заносио се мишљу да напусти Правни факултет и оде у манастир.

Постао је вегетаријанац и апстинент и пропагирао мирољубивост.

Био је ријешен да на регрутацији пред Балкански рат одбије да положи заклетву и прими оружје, али његово годиште није било мобилисано.

Учествовао је, с пушком, у Првом свјетском рату, прешао преко Албаније и борио се за ослобођење земље.

Доцније је писао да је „у рату открио механизам како настаје ауторитет међу људима“ и да је од „трпца“ постао „борац“.

Војска и рат, писао је, „научили су ме истини да љубав често захтјева од човека да буде непопустљив, па чак и немилосрдан према другима“.

Врло брзо ово ће примјенити у пракси. Као поручник, упућен је 1919. на границу новостворене Краљевине СХС да буде шеф жељезничке станице у Бакру, између Ријеке и Задра.

Комунисти су организовали штрајк железничара, али га је Димитрије Љотић на свом дјелу пруге сломио за једно пријеподне – похапсио је све раднике и отпремио их у Загреб.

У извјештајима претпостављеној команди „о ситуацији“ он ће биљежити да су у прво вријеме мјештани Хрвати били више за Југославију од српских војника, али да ствар брзо окренула, и за то оптужио „Јевреје који су, искористивши глад која је била присутна у првим данима постојања нове државе, зеленашењем почели да се богате“.

Антисемитизам остаће константа у његовим увјерењима до краја живота…

Министар правде

И многи други челници Збора имали су изражено антисемитске ставове.

Тако је, на примјер, генерални секретар Милорад Мојић превео „Протоколе сионских мудраца“ на српски језик и у брошури штампаној у окупираном Београду 1941. написао да се „јеврејство мора брзо и енергично ликвидирати јер, у противном случају, неминовна је пропаст хришћанске цивилизације и хришћанског свијета“.

Димитрије Љотић се у Бакру оженио Хрватицом и коначно мануо снова о посвећивању религији.

По демобилизацији 1920. вратио се у Смедерево, гдје је отворио адвокатску канцеларију.

Приступио је владајућој Народној радикалној странци, али је пропао на изборима.

Димитрије Љотић 1931. улази у владу Петра Живковића као министар правде, али у њој не саставља ни пет мјесеци – поднио је оставку кад краљ није прихватио његов приједлог коријенитог преуређења државе.

Основна Љотићева идеја била је да народ бира своје представнике међу кандидатима које предлажу комисије састављене од чланова професионалних, сталешких, културних и хуманитарних организација.

Годину дана послије убиства Александра Карађорђевића у Марсељу 1935. године, Димитрије Љотић формира ЗБОР – Здружену борбену организацију рада.

Фашисти из наших сокака

Дјеловање Збора темељи се на увјерењу да се ред у држави може завести јаком централном влашћу, оличеном у династији, и снажним народним покретом као што је Збор. Циљ му је да пропагандом наметне своје учење, да кроз организацију створи нову политичку елиту, а да својом партијском војском физички уништи противнике, прије свега комунисте.

Питање да ли је на идеологију Љотићевог Збора више утицао Мусолини или Шарл Морас, оснивач фашистичког покрета у Француској, академско је.

Збораши су изгледали као фашисти, говорили су као фашисти и премлаћивали противнике као фашисти – дакле били су фашисти.

У извјештају са једног Љотићевог скупа у Краљеву 1936. године Политика је извјестила да су говорници непрекидно ометани узвицима „доле Љотић“ и „доле фашизам“.

Зато је заказан нови митинг, али је овог пута доведено око 200 присталица које су биле „снабдевене кратким дреновим палицама“, а многи од њих поздрављали су Љотића дизањем руке увис „у знак фашистичког поздрава“.

Освједочени антисемита

Комунисти и Јевреји били су стално на нишану Димитрија Љотића.

Он Јевреје означава као вође домаћих комуниста, а у свом дјелу „Драма човечанства“ 1940. пише да „редитељ драме човјечанства… није један човек, то је једна колективна личност, то је један народ, Јеврејин.

И то није обичан народ, јер се душа тог народа накупила злобе и пакости.

Ради се о народу кога је опасно пустити да се потпуно измјеша са средином јер га средина никада неће асимилирати, а он ће у њој дјеловати као опасна, разарајућа киселина“.

Уочи Другог свјетског рата Збор је успоставио чврсте везе с неким дијеловима војске, па је 1940. године Љотић чак био ухапшен под оптужбом да је с тадашњим министром одбране Миланом Недићем спремао десничарски пуч.

До судског процеса није дошло, а Збор се Нијемцима ставио на располагање већ у првим данима окупације.

Иако је, наиме, наредбом њемачког команданта Србије од 9. маја 1941. био забрањен рад свих удружења и политичких партија, Збору је већ 25. маја било одобрено дјеловање.

У почетку „дјелују“ пропагандно, а од друге половине 1941. године и као наоружане јединице Српске добровољачке команде (СДК).

Врло брзо „љотићевци“ излазе на добар глас код Нијемаца као поуздани борци који према партизанима немају милости.

СДК је често помагао Гестапу у проналажењу и скупљању јеврејских цивила који су успјели да избјегну њемачко заробљавање и слали су Јевреје и присталице НОБ у логор Бањица.

Димитрије Љотић није током рата у квислиншкој власти имао никакву формалну функцију, али су њемачке архиве препуне доказа да је тијесно сарађивао са окупаторским властима и да је имао велики утицај на Недића.

Иако је током рата било неколико покушаја да се „љотићевци“ и четници измире, мало је акција које су заједно извели.

И једни и други хтјели су да буду једини који ће „дочекати краља“… и само за себе задржати ратни плен.

Димитрије Љотић је, кад је видио да су Нијемци поражени, кренуо на Запад.

Планирао је да тамо групише све „националне снаге“, успостави контакт са западним савезницима, доведе из Лондона краља Петра II и прогласи Југословенску Федеративну Јединицу Словенију (ЈФЈС).

Одатле би затим ослобађао остатак Југославије.

Дража Михаиловић је, међутим, одбио овај план, уздајући се у искрцавање савезника на Јадрану.

Остаци других разбијених формација скупљали су се у Словенији, али су их Енглези на крају изручили партизанима, који су један дио ослободили, а други ликвидирали на мјесту, подсјећа Курир.

Судбина Димитрије Љотића

Сам Димитрије Љотић избјегао је стрељање. Одазивајући се на телеграм Момчила Ђујића да патријарх Гаврило и епископ Николај желе да се састану с њим и договоре о даљој борби, сјео је у аутомобил којим је управљао војник с диоптријом од минус 11. Возач у мраку није примјетио да је други дио моста на који је је наишао срушен.

Од петорице у ауту, само је Димитрије Љотић смртно страдао.

Над његовим одром говор је одржао владика Николај Велимировић, назвавши га „најоданијим сином Српства“:

„Да је одсjечена само једна грана, стабло не би много осjетило, али стабло је одсjечено до корена и нама је нанесен велики бол…

Љотић је био не само наш, он је припадао човjечанству, Европи, свиjету… Он није био само државник, он је био хришћанин државник… То је био политичар с крстом.

Ми благодаримо њему, Његова светост и ја захваљујемо му што смо дошли из заточења до Беча, и од Беча овамо… Он је дао одговор на сва питања. Он је у својој идеологији обухватио све гране народног живота.“

Николај је 2003. проглашен за свеца.