Имао је 9 ћерки и мисија му је била да свако дијете уда у најбољу кућу

КРАЉ НИКОЛА

Необична судбина краља Николе од Црне Горе оставља без даха

У то вријеме у Црној Гори мушкарци су били поносни када би добили мушког насљедника – сина. Знали су да се „лоза неће затрјети“ те да ће иза њих остати неко. Међутим, краљ Никола од Црне Горе није био тог става. Он је волио сву своју дјецу подједнако, а са 9 ћерки се посебно поносио.

Сваку је добро „удомио“, нашао јој мужа какав доликује црногорској принцези – краљевића, царевића….

Али да кренемо из почетка: Ко је био краљ Никола?

Никола се родио у селу Његуши, праотачком седишту породице Петровић-Његош, од оца Мирка, прослављеног војводе од Граховца, и мајке Анастасије из куће Мартиновића.

Николин рођени стриц је био књаз Данило који иза себе након атентата у Котору 1. августа 1860. године није оставио мушког насљедника; након што се Мирко одрекао пријестола, његов син, Никола, постао је нови монарх. На тај начин је стицајем околности настављен пређашњи облик наслеђивања, који је ишао са стрица на синовца (пошто су пре Данила владари Црне Горе били владике, односно епископи, који, будући монаси, нису могли да се жене).

Након што је један дио свог дјетињства провео у Трсту код Кустића из којих је родом била његова стрина Даринка, ватрена франкофилка, продужио је у Париз гдје је уписао лицеј Луја Великог; за разлику од свог савременика српског краља Милана, Никола није пао под декадентни утицај париског окружења и једва је чекао да се врати у отаџбину, наводи Стил/ Телеграф/гласхомоље.рс.

Већ од раних дана своје владавине није крио српство. Био је члан Уједињене омладине српске крајем шездесетих година XИX века, да би потом, након што је та организација забрањена у Аустроугарској и Кнежевини Србији, основао нову, Дружину за ослобођење и уједињење српско, скупа са Марком Миљановим Поповићем Дрекаловићем, Симом Поповићем, војводом Машом Врбицом, Васом Пелагићем и другима, и то баш на Цетињу.

Током свога царевања, књаз Никола је спровео низ управних, образовних, војних и општедруштвених реформи у својој држави, сретао се са француским царем Наполеоном ИИИ, руским императором Александром ИИ, британском краљицом Викторијом, посјећивао је дворове у Берлину и Бечу, и наравно истородном Београду. Гдје год је ишао, од дворца Винџора преко Париза до крунисања руског цара Александра ИИИ, свуда је носио црногорску народну ношњу; није се стидио свог порекла као неке покондирене тикве, напротив, био је убјеђен у супериорност соја из кога долази!

Водио је више ратова против Отоманског царства, скупа са Кнежевином Србијом, и непрестано ширио, мало по мало, земљишни обим свога књажества. Премда је током српско-турских конфликата који су услиједили на таласу Невесињског устанка позивао на обнову Српског царства, које је пало под Муратом И а, по његовим ријечима, требало да се обнови под Муратом В јер је “то моја жеља и жеља свих нас и жеља свемоћног Бога“, ипак је посјетио наредног султана и са њим имао срдачне односе.

За све то вријеме гледао је Обреновиће у невјерици. Њихово скандалозно понашање, расипништво, декаденција, нису наилазили на одобравање цетињског двора; књаз Никола се постављао за моралног вођу Срба и радио на томе да се српске земље уједине око династије Петровић-Његош.

Обреновићи су, што се њега тиче, били не само политичка препрека уједињењу већ и етичка, упркос преговорима са краљем Александром да, у случају да он не добије мушког насљедника, принц Мирко Петровић-Његош постане српски престолонасљедник, и упркос томе што се краљица-мајка Наталија распитивала за Ксенију прије него што је Александар на своју руку починио лудост вјенчањем са Драгом Машин.

Другим ријечима, Никола је хтио да се обнови јединство Србије са пријестолом на коме ће сједети он и његови потомци. Тешко је рећи шта му је било у глави када је извршен Мајски преврат, када су Обреновићи истрјебљени од стране завјереника који су им се били заклели на вјерност па погазили дату ријеч, и када су Карађорђевићи сјели на трон. Краљ Петар И је био његов зет, а Петровљева дјеца унуци и унуке.

Никола се већ 1860. године, свега неколико мјесеци након атентата на стрица Данила, оженио Миленом из Вукотића, ћерком војводе Петра Вукотића, са којом је родио дванаесторо дјеце, од тога девет ћерки и три сина.

Неке ћерке су умрле као одојчад (Софија) или врло младе (Марица); са изузетком Ксеније и Вјере које никада нису ступиле у брак, оне које су преживјеле су се добро удале због чега је Никола био познат и као “таст Европе” (Зорка је пошла за будућег српског краља Петра И из Куће Карађорђевић, Јелена за италијанског краља Виторија Емануела ИИИ, Милица за руског великог кнеза Петра Николајевича, Анастасија за руског великог кнеза Николаја Николајевича, а Ана за принца Франца Јозефа од Батенберга).

Принц-престолонасљедник Данило, који ће абдицирати 1921. године у корист синовца Михаила, био је у браку без дјеце са војвоткињом Јутом од Мекленбурга-Нојштрелица (која ће по преласку у православље постати Милица), принц Мирко, велики војвода од Грахова и Зете, биће у браку са Наталијом Константиновић са којом ће родити пет синова а међу њима и поменутог Михаила који ће наследити престо (додуше без земље, након што је црногорска скупштина одлучила да се припоји Краљевини Србији).

Трећи син, Петар, велики војвода од Захумља, оженио се обичном женом Виолетом Емилијом Вагнер која је по преласку у православље узела име Љубица, али ни они нису имали дјеце као ни Данило и Милица.

Никола је преминуо 2. марта 1921. године у Антибу крај Нице, у Француској. Нема сумње као Црногорац, и нема сумње као Србин.