Захваљујући филму Драгана Бјелогрлића „Монтевидео, Бог те видео“ име Благоја Марјановића, прве велике фудбалске звијезде Србије, постало је познато чак и онима који не маре много за спорт, али судбина легендарног Моше након повратка из Уругваја остала је много мање позната.

На првом светском фудбалском првенству у Уругвају репрезентација Југославије састављена само од играча из Србије забиљежила је историјски успјех освојивши треће мјесто. Захваљујући филму Драгана Бјелогрлића то данас сви знају.

Лик српског фудбалера Благоја Марјановића, симпатичног женскароша и боема, већини гледалаца серије и филма “Монтевидео, Бог те видео” је један од најдражих. Ипак, легендарни Моша у стварности није било такав!

И поред огромне популарности коју је овај фудбалер уживао и која се може мјерити само са оном коју данас има Новак Ђоковић, Моша је био сушта супротност лику из серије! Био је скроман, миран, а они који су га познавали кажу да никада није ни повисио тон, наводи Историјски забавник.

Човјек кога је било тешко не вољети

Благоје Марјановић Моша био је прва велика фудбалска звијезда Србије. Ова вртоглава популарност наставила се и послије Свјетског првенства у Уругвају на коме је Моша играо на свим утакмицама наше репрезентације. Заједно са другом половином “убитачног двојца” БСК-а – Александром Тирнанићем Тиркетом, постао је први професионални фудбалер на овим просторима што значи да је за своју игру примао плату.

Међу београдским живљем Моша је уживао култни статус – у свим виђенијим престоничким кафанама је имао свој сто, трговци су му поклањали енглески штоф, а бербери за њега чували најбољу колоњску воду. Због спектакуларних голова које је давао, Благоја Марјановића су небројано пута након утакмице на леђима носили одушевљени навијачи.

Читава Југославија знала је његово име, а за лијепим момком са таласастом густом косом лудјеле су и дјевојке. Ипак, Моша је читав живот провео само са једном – оженио се 1938. године Планинком Ћулић из Сплита која је такође вољела фудбал и била Мошина велика подршка. Пар је добио двоје дјеце – сина Зорана и ћерку Вишњу.

Најбољи стријелац првенства Југославије Моша је био чак три пута – 1930, 1936. и 1937. године. Посљедњи меч у дресу са државним грбом одиграо је 3. априла 1938. против Пољске у квалификацијама за Свјетско првенство. За репрезентацију је наступао 57 пута и дао 36 голова.

Након повлачења из активног фудбала, крајем четрдесетих, Моша се посветио тренерској каријери. У овоме га је на кратко омео Други свјетски рат који је, као возач Југословенске краљевске војске, провео у заробљеништву у логору ”Фирстенберг” код Берлина гдје је био до 1944. године.

Посљедице тешког можданог удара пратиле су га до краја живота

Послије 1945. Моша је радио као тренер БСК-а, са којим је 1953. године освојио национални куп. Тренирао је и италијанске клубове Торино и Катанију, а затим и Побједу из Прилепа. Написао је и уџбеник “Како ћу најбоље припремити свој тим”, а кроз његову “школу” прошла су нека од касније највећих имена југословенског фудбала.

Блистава каријера Благоја Марјановића Моше прекинута је у тренутку када се спремао за пут у Кореју 1961. године. Тада је доживио тежак мождани удар после кога му је цијела десна страна остала одузета, а ни способност говора му се никада није вратила. Имао је само 54 година.

Са посљедицама можданог удара Моша се борио до краја живота. Син га је често шетао по Београду, а за дуги низ година пријестоничани су га заустављали и поздрављали јер га никада нису заборавили. Највећу радост му је причињавао одлазак на стадион. Моша је имао доживотну почасну пропусницу за све утакмице на територији СФРЈ.

Умро је 1984. године и сахрањен је у породичној гробници на Новом гробљу у Београду. Његово име носи једна улица на Новом Београду, а подигнута му је и спомен чесма на градском стадиону у Панчеву.