СИНАЈСКА или Мојсијева гора за хришћане је увијек имала немјерљиву духовну и ходочасничку вриједност.

На њој је по билбијској традицији Мојсије добио Божије заповјести, а бројни каснији свеци (тзв. Синаити) подвизавали су се на њој. Подножје горе крије и једну од најстаријих хришћанских богомоља, чије наслијеђе говори и о репутацији српске државе у средњем вијеку.

Прича о манастиру Свете Катарине почиње у 15. вијеку, када је иницијативом Царице Јелене, мајке Константина Великог подигнута ова богомоља на мјесту гдје је по библијској традицији Мојсије наишао на „несагориву купину“. Купинов жбун који и данас даје плодове јединствен је у свијету и налази се у дворишту манастира.

У 6. вијеку византијски цар Јустинијан саградио је високи зид око манастира ради његове заштите. Од 9. вијека манастир је понио име свете мученице Катарине гдје су пренијете њени мошти са врха Синајске горе у манастир.

Света Екатарина заштитница Синаја

Света Катарина рођена је 294. године као Доротеја у Александрији у многобожачкој породици, гдје је стекла широко образовање. Ова Светитељка је почетком 4. вијека, у вријеме хришћанских прогона храбро свједочила вјеру хришћанску а како је добро познавала философију, историју и паганске обичаје задала је велике муке својим прогонитељима због чега су је свирепо мучили. У једној визији св. Катарина прими прстен од самог Господа Христа, у знак обручења Њему. Тај прстен до данас стоји на њеној руци. Пострадала је за вјеру у вријеме цара Максимина, а по предању су њено тијело анђели пренијели на врх Синаја. У 9. вијеку један од синајских монаха уснуо је мјесто на коме се налази свето тјело мученострадалне Катарине на коме су га касније пронашли и саградили капелу посвећену светитељки а свете мошти пренијели у манастир гдје се и данас чувају. У саркофагу од бијелог мермера, поред олтара су биле њене мошти.

Специфичан географски положај манастира утицао је на то да он непрекидно буде мјесто интеракције различитих религија и народа. Арапским освајањем Египта, манастир је дошао под њихову власт 623. а умешни монаси измолили су од пророка Мухамеда да им лично омогући заштиту. За муслимане широм свијета посебну реликвију представља документ који чува отисак шаке Пророка. У документу Мухамед је гарантовао заштиту манастиру. У манастиру су се подвизавали бројни свеци, међу којима су били и св. Јован Лествичних и свети Григорије Синаит.

Посебну манастирску драгоцјеност представља библиотека у којој се чува преко 5.000 старих књига и докумената, међу којима се по значају за српску културу посебно издваја тзв. Синајски псалтир, најстарији сачувани црквени рукопис на старословенском језику.

Пронађен је у манастиру Свете Катарине на Синају по коме и носи назив и гдје се још увијек чува, још се назива и Димитријевим записом по аутору, за сада најстаријем српском књижевник

у Димитрију Синаиту, подсјећа Нпортал.

Писан је на глагољици и до сада је пронађено 209 листова пергамента. Највећи дио Псалтира (177 листова) је откривен 1850. године од стране руског архимандрита Порфирија Успенског, а остала 32 листа откривена су 1968. године.

Немањићи покровитељи манастира

Слиједећи византијске духовне узоре, српски средњевјековни владари из династије Немањић даривали су православне манастире широм средњевјековне државе. Свјесни улоге заштитника православних богомоља, као предмет посебне милости нашао се и манастир Свете Катарине на Синају.

Свети Сава, први архиепископ Срспке православне цркве, на свом другом путовању по Светим местима, боравио је на Синају 1234. године. Ту је провео читав Часни пост, Свету четрдесетницу, молећи се за свој српски род и читав хришћански народ. Житије преноси да се често се пењао на Мојсијев врх ноћу и уз молитве дочекивао јутра на врху. Краљица Јелена жена краља Уроша првог је обилно даровала манастир као и српски краљеви Драгутин и Милутин који у више наврата помажу овај манастир и чији се дарови и данас чувају у ризници, библиотеци и музеју манастира

Посебно дарежљив је био Милутин који је по казивању житија поред бројних дарова тамо подигао и цркву Светог Стефана. Био је јако предусретљив према молбама синајских монаха и пружао им је заштиту.

Сматра се да су као поклони српских великаша, многи најстарији српски рукописи доспеијли у манастир Свете Катарине, гдје се и данас налазе.

Присне везе између Србије и манастира су постојале и у вријеме цара Душана. Крајем 14. вијека монах Јоаникије српски је постао игуман манастира, и то у вријеме када је у манастиру било више српских монаха.

У манастиру пјевају „по гласовима“ који су типични за српско народно пјевање, а осам врста гласова (мелодијске формуле изузетно древне) се користи и у српском црквеном појању.

Такође, и кнез Лазар, слиједећи немањићке ктиторске традиције даривао је поменути манастир.

Манастир се данас налази под јурисдикцијом Грчке православне цркве и уписан је на листу Унескове баштине.