Војвода Петар Бојовић је типичан војник са краја 19. и почетка 20. вијека. Учествовао је у чак шест ратова. Између битака преводио је и у војном часопису „Ратник“ објављивао текстове из војне стратегије. Касније је и писао књиге из ове области, а при склапању мира у Лондону је био војни експерт српске владе.

Био је командант у оба српско-турска и губитничког српско-бугарског рата, да би напредак у војној хијерархији крунисао 1901. године унапређењем у чин генералштабног пуковника. Са позиције команданта Моравске дивизије ствара елитну војну јединицу, ударну снагу Прве армије у будућим балканским ратовима.

Бојовић ниже побједу за побједом, у биткама за Куманово, Битољ, код Алинаца, а само је притисак великих сила спречио војводу да, заједно са црногорском војском, освоји Скадар и Србији обезбиједи излазак на Јадранско море, њен војни циљ у овим сукобима. Током ратних припрема се користио сарадњом са Есад пашом, албанским бегом који је политичку будућност Албаније видио у блиским односима са Србијом.

У Другом балканском рату командовао је српском контраофанзивом у бици на Брегалници. Постаје начелник штаба Главне инспекције Српске војске.

Пробој Солунског фронта

На почетку Првог свјетског рата командујући Првом армијом протерује Аустроугаре и, на захтјев савезника, осваја источне дијелова Срема преносећи сукобе на територију двојне монархије. У вријеме повлачења српске војске преко Албаније јесени 1915. године, добија дужност комаданта нових области (освојених у Балканским ратовима) са циљем да одбије нападе бугарске војске и тако спријечи да противник пресјече линију одступања српској војсци. При одбрани Кончуљског теснаца и Качаничке клисуре тотално је декласирао противничку армаду.

Поново се пење у војној хијерархији. У даљем току војне каријере, успјешно пребацује српску војску из Драча и Валоне на Крф, а вјештим се показао и при реорганизацији српске војске и додатној обуци пешадије. Побједник у мањим бојевима код Горничева, Кајмакчалана и Битоља, јула 1918. постављен је за команданта Прве армије са којом пробија Солунски фронт и у гањању аустроугарске армаде бележи бројне победе.

Ослобађа Врање, Ниш, Београд, са војском препешачећи преко 800 километара, увек најмање двеста километара испред савезничких јединица, подсјећа портал 021.

Послије рата је комадант Прве армијске области, да би 1921. године, са 63 године старости и 45 сезона војничких искустава , отишао у пенезију. Живи повучено и тешко је разумјети да га почетком 1941. године војска активира у 83. години живота.

Умире у ослобођеном Београду, јануара 1945.

Србија презадужена

Друга страна медаље су махинације војводе Петра Бојовића новцем, неовлашћено усмјеравање државног кредита, а да новац, чије је враћање остала обавезе Србије, није намјенски позајмљен.

Послије Балканских ратова и у освит Првог свјетског рата, Србија је била међу најзадуженијим земљама Европе. Доспејвале су обавезе бројних кредита узиманих још од стране краља Милана, потом су слиједиле рате кредита узетих током владавине Карађорђевића, а ту су и големи трошкови балканских сукоба. Стање је било очајно, држава је била укупно дужна 910 милиона француских франака и 43 милиона златних динара.

Као гаранција бројих кредита дати су монополи на трговину дуваном, петролејем и на жељезнички саобраћај. Држава би банкротирала да конзорцијум шест француских банака није 26. августа 1913. године одобрио 250 милиона франака кредита на 50 година, уз годишњу камату од 5 одсто.

Кредит већи од годишњег буџета

Министар финансија Лаза Пачу је објашњавао не баш повољне услове кредита међународном кризом и поларизацијом европских сила, па је тако Србија за добијених 207,7 милиона франака (остало су били разни трошкови) у педесет годишњих ануитета требало да враћа по 13,55 милиона, односно збирно до 1964. године чак 677,5 милиона. Као гаранцију, држава је дала монопол на алкохол.