Мехмед Меша Селимовић (Тузла, 26. априла 1910 – Београд, 11. јули 1982) је био српски писац муслиманске вјероисповести. У родном граду завршио је основну школу и гимназију.

Након завршеног факултета, радио је као професор Грађанске школе, а послије бива постављен за суплента у Реалној гимназији. У првим годинама рата хапсе га због сарадње са Народноослободилачким покретом.

У мају 1943. прелази на ослобођену територију и постаје члан комунистичке партије. Од 1944. године прелази у Београд гдје се бави значајним политичким и културним делатностима. Од 1947. живи и ради у Сарајеву, све до 1971. када се опет враћа за Београд, гдје и умире 11. јула 1982. године.

Касно је сјећања, узалуд се јављате, бескорисне су ваше немоћне утјехе и подсјећања на оно што је могло да буде, јер што није било, није ни могло да буде. А увијек изгледа лијепо оно што се није остварило. Ви сте варка која рађа незадовољство, варка коју не могу и не желим да отјерам, јер ме разоружава и тихом тугом брани од патње.

Не мијењај своју природу. Неки јуре за срећом, други је стварају. Када ти живот створи хиљаду разлога за плакање, покажи му да имаш хиљаду разлога за осмјех, наводи Опанак.

Требало би убијати прошлост са сваким даном што се угаси. Избрисати је како не би бољела. Лакше би се подносио дан што траје, не би се мјерио оним што више не постоји.

Тако је боље, без слатких ријечи, без празног смијешка, без варања. Све је лијепо док ништа не тражимо, а пријатеље је опасно искушавати. Човјек је вијеран само себи.

Добар човјек види доброту у свакоме, а лош види у свему зло.

Лакше је наговорити људе на зло и мржњу него на добро и љубав. Зло је привлачно, и ближе је људској природи. За добро и љубав треба израсти, треба се помучити.

Чудан свијет, оговара те а воли, љуби те у образ, а мрзи те, исмијава племенита дјела а памти их кроз многе пасове, живи и надом и севапом и не знаш шта надјача и када.

Љубав је ваљда једина ствар на свијету коју не треба објашњавати, ни тражити јој разлог.