У тренуцима највећих ратних опасности побожност Карађорђа долазила је до изражаја, свједоче легенде о највећем српском вожду. Био је прибран, побожан и молитвен, а нерадо је битке војевао недјељом и празником.

Много је легенди испричано о највећем српском вожду свих времена, али је мало која од њих говорила о изузетној духовној свести и побожности Карађорђа Петровића.

Пролазећи са десетак хиљада одабраних војника кроз једно мјесташце, у сусрет паши који је ишао против њега са двадесет пет хиљада војника, Карађорђе је угледао сакупљени народ пред сеоском црквом и зачуо глас звона.

Знао је да је недјеља и да је народ дошао да се помоли Богу и да му заиште помоћи и избављења од турског тиранства. Дао је одмор својим ратницима и ушавши у цркву молио се са великом усрдношћу, наводи Башта Балкана.

Током свете литургије извјештавају га да се паша већ приближава. Мало касније, један од војних старешина пришавши вожду, затражи наредбе. Карађорђе му даје знак да причека. Старјешине и по трећи пут упозоравају Карађорђа да се војска, не видећи вожда, налази у опасности. Али Карађорђе остаје миран и не прекида молитву.

Тек кад је света литургија завршена и пошто је свештеник благословио вожда и народ, Карађорђе излази из цркве и сви га следују. Он позва своје саборце покликом “за крст часни“ и крену у борбу.

Секула Гавриловић, учесник и бајрактар, 40 година доцније причао је да је у овом боју било 10.000 Срба. Била је то битка на Мишару, одржана у недјељу 11. августа 1806. године.

Карађорђе је нерадо недјељом и празником војевао бојеве говорећи: “Ја не допуштам никоме да излази у недјељу да се бије“. Још је Секула говорио и то да је послије побједе одржано благодарење и да се сваког дана читала молитва у шанцу.

Чак је и у народној пјесми остало да се пјева:

“Ђорђе се је јунак научио
Прије зоре свагда уранити,
Умити се и Богу молити“

Остало је записано да се пред општи напад на Карађорђеву Србију, велики вожд обратио народу и Богу овим молитвеним апелом:

“Тако, браћо наша, ја вас опет позивам да сви на ноге устанете и оружје подигнете на непријатеља, који на нас пође да се са њим бијемо, а ми ни на кога полазити и наступати нећемо, а који би на нас пошао да се од њега бранимо.

Боље у својој вјери и у своме отечеству умријети него вјеру своју погазити. Зашто у светом Евенгелију говори: “Ако праву вјеру имаш, то и спасен будеш“.

Дакле, боље у својој вјери и умрети него пред Богом и народом осужден бити, а Бог свемогући хоће нам помоћи. Ја се увјеравам на усрдије ваше, које имате к православној вјери и отечеству, и на храброст вашу, коју сте до данас показивали, да труда поштедети нећете и крви своје пролити за љубав вјере, отечества и потомства нашега. А Бог свемогући, велика је надежда наша; ја велим и сви рекните: “О, Боже, о, Боже свемогући, обрати милосрдне очи своје на благочестије и церков твоју. Амин. Боже свемогући, не утри своје благочестије. Амин. Боже, помилуј и охрабри народ србски и сердца синова србских. Амин“.