Логор Црвени крст у Нишу, данас Меморијални комплекс „12. фебруар”, био је један од концентрационих логора које су широм Србије основале Њемачке окупационе снаге 1941. године, прво као привремени логор за смјештај ратних заробљеника југословенске краљевске војске.

Било је дана када је било преко 1 500 људи у њему.

Логор се налазио на периферији града, у непосредној близини Фабрике дувана и Железничке станице Црвени крст (па је и сам логор незванично по њој назван Логор на Црвеном крсту).

Главна логорска зграда са помоћним објектима подигнута је 1930.године и до рата је служила као војни магацин. Ту своју функцију задржала је до септембарских дана 1941.године када су је Нијемци опљачкали и адаптирали за концентрациони логор. Логор се током рата стално пунио и празнио.

Био је то један од најозлоглашенијих и највећих логора у Србији. Кроз њега је током четворогодишњег постојања прошло преко 35.000 родољуба и симпатизера НОП-а, заробљених партизана, Рома, Јевреја. Посебно је познат по бјекству 105 затвореника у партизане 12. фебруара 1942. године. У одмазди послије бекства, за 11 погинулих њемачких војника стрељано је 1.100 родољуба. Организовано бјекство логораша био је јединствени догађај у поробљеној Европи.

До бјекства логор је био опасан бодљикавом жицом, а послије бекства је цијели комплекс ограђен зидом. Логор се састоји од централне зграде затвора, три помоћне зграде, четири стражарске кућице, две куле осматрачнице и два торња. Централна логорска зграда има два спрата и поткровље на ком се налазило 20 самица. Конзерваторско-рестаураторски радови су изведени 1979. и 2004. године.

У логору је владао режим страве и ужаса. Физичко и психичко уништавање људи био је главни циљ чувара логора. Под ударцима кундака умирали су људи у дворишту логора. Чистачи су износили лешеве на оближње ђубриште. Кочијаши који су односили ђубре били су запањени, јер су на гомили ђубрета лежали мртви и побијени људи. Под њемачком командом наређено је да се потрпају у џакове и одвезу на гробље, пишу српски медији.

Најродољубивији чин храбрости и пркоса логораша према непријатељу исказан је на самом Бубњу за вријеме једног од многобројних стрељања. Непознати осуђеник је пред плотун стиснуо песницу, подигао је у небо и поздравио слободу која ће доћи. Тај детаљ је инспирисао вајара Ивана Саболића да изради споменик у виду три песнице, који се и данас може видети на спомен обележју Бубањ.