Душевне и тјелесне болести некада су у нашем народу лијечене тако што би болесник био одведен у неки храм да тамо преспава.

Тако се вјеровало да ће га божанство коме је храм посвећен исцијелити. Такво  магично исцјељење некада је вршено у многобожачким храмовима, али се исто тако пренијело и на хришћанске, па се и данас врши у многим хришћанским црквама и манастирима.

У византијском периоду најпопуларнији светац за лијечења био је архангел Михаило. У његовим храмовима лијечени су умно поремећени, алосани и згранути болесници. Болесник је био дужан да и прије и послије спавања божанству принесе жртву, наводи Опанак.

Зато данас ако чујете да за неког кажу „дугује Арханђелу Михаилу“  или у београдском жаргону „дугује Ћир – Мики“ то у преводу значи „није при чистој свијести“. Оваквим видом лијечења у храмовима, према казивању народа, наш владар Стефан Дечански повратио је вид. Међутим, гдје су болесници лијечени онда кад у Србији још увијек није било изграђених храмова?

Код Срба је, прије храмова, било популарније лијечење под светом биљком илити под ведрим небом. Оваква врста лијечења вршила се до најскорије прошлости и то највише у околини Смедерева, уочи Ђурђевдана и Спасовдана.

Света биљка под којом се спавало јесте јасенак. Ова биљка се нити пије, нити на ране ставља, него њоме виле лијече од злих болести. Висине је 50 до 80 цм. Цвијеће је бијело или црвенкасто и у подугачко у грозд сложено. Пуно етеричних уља и лијепо мирише.

Још у рану зору уочи Спасовдана или Ђурђевдана дођу у шумицу они који су довели боленика, одаберу јасенак који мора бити потпуно цио и недирнут и обавију га пешкиром као знак да је заузето дрво. Пошто зађе сунце, доведу ту болесника и намјесте му постељу тако да болесникова глава дође под саму биљку. Одмах више главе стављају чанак с медом и погачом, чашу вина и чашу воде „као вечеру вили“.

Кад болесник легне, упали се воштана свијећа и забоде у земљу. Болесник ће бити излијечен тако што ће му вила или доћи у сан и рећи дан кад ће оздравити, или ће му оставити неки лијек под јасенком (тај лијек могао је бити и неки трун који ни упао у воду или вино, или којекаква бубица под јасенком…) или ће вила откинути врх јасенку и тако ставити до знања да ће болесник оздравити. Ујутру се болесник одмах заложи медом, и напоји вином и водом. Са сваким болесником долази и момак или дјевојка са којим ће се болесник побратимити, односно посестримити.

Овај обичај имамо и данас, кад се на гробовима покојника саде воћке и дрвеће да би се под њега склонила душа покојника. Из народних предања и пјесама имамо свједочења да су на гробовима многих јунака изникли божури, лозе, бршљан…

Осим јасена, у неким дијеловима Србије свето дрво била је и зелена шљива, брест, крушка…