Најтрагичнија страница историје Голог отока су самоубиства логораша.

Готово сваки голооточанин био је очевидац самоубиства неког од логораша или барем покушаја самоубиства, навео је Мартин Превишић, професор историје на Универзитету у Загребу, у управо објављеној књизи „Голи оток“.

Он је, осим што је писање базирано на увиду у бројну документацију, забиљежио и потресне исповјести неколико људи који су преживјели боравак у овом логору. Посебно су потресна свједочења о мучењима и покушајима логораша да сами себи одузму живот.

Овај затвор је, подсјетимо, у току политичког сукоба између руководства Југославије и Совјетског Савеза, од 1949. до 1956. године, служио за затварање присталица Информбироа и Совјетског Савеза, подсјећа Курир.

У наставку текста преносимо дијелове из Превишићеве књиге (коју је објавила „Вукотић медија“) у којима су некадашњи логораши говорили о шпалирима за дочек и покушајима самоубистава.

Шпалир за дочек

Обред дочекивања нових кажњеника на Голи оток уведен је одмах по доласку Босанаца, па је друга група логораша, пристиглих средином септембра 1949, имала несрећу да буде прва на којој је тестиран шпалир. Свим кажњеницима у логору наређено је да начине дворед кроз који ће пролазити придошли ибеовци. Организацијом шпалира управљао је врх логорашке самоуправе – Босанци, који су и сами учествовали у дочеку нових кажњеника.

Владимир Новичић Троцки свједочио је првом шпалиру, у којем је препознао свог средњошколског професора, којег су извређали његови ђаци.

– Након неколико дана дошла је група из Србије, и то бродом „Пунат“, те смо били обавјештени да имамо прилику да их достојно дочекамо. Тада смо сви повучени с рада, а строј од два реда већ је био формиран од Босанаца. Атмосфера је била еуфорична, а дрека је прешла у урлање. Ми из Жице били смо у трећем реду строја. Један је логораш из омладинске бригаде дочекивао збуњене и запањене придошлице са истим зафркантским и понижавајућим питањима: „Имаш ли сифилис, трипер, пицајзле, вашке, буве, стенице?“ Људи су голи морали да протрче кроз строј. Била је то ружна сцена. Ту и тамо се неко из трећег реда намјерио да удари ове који протрчавају. Наједном, препознам једног од костура који протрчавају кроз строј, то је мој директор гимназије, пјесник Марко Врањешевић. Препознају га и други ученици гимназије, који узвикују: „Доле лицемјерни пјесници!“

У дочеку је морао учествовати читав логор, што је у том тренутку значило око 3.500 до 4.000 људи. Лука Хрватић транспортован је заједно с четвртом групом, која је стигла у Стару жицу на Голом отоку 29. априла 1950. Тада је искусио вјероватно први шпалир када су тучени нови кажњеници. С њим у групи био је предсједник Врховног суда НР Хрватске Гавро Дивјановић (ухапшен у марту 1949), који је на посебан начин помогао Хрватићу да тортуру издржи до краја. Овај му то никада није заборавио.

– Мрачна тишина у броду, ишчекивање. Не знам колико је времена протекло у потпуном муку кад је са обале громогласно одјекнуло: „Живио Тито, Тито истина, Тито правда, Тито побједа, Тито је херој, Тито геније, Тито командант славне армије, за Тита све, за партију све, за народ све, све, све…“ Одједном изнад нас отворила се врата, продрло свјетло дана. Нахрупиле у брод неке „тамнопуте“ људске сподобе и ударају ли, ударају. Избацују нас из брода на обалу. Прилазе милиционери са отока, откључавају лисице и ударају све без ријечи. На обали се ствара и расте гомила полуживих. Долази наређење – сагни се, глава доле, тишина! Још смо у својим одјелима. У том тренутку с десне стране осјетим додир, неко тражи моју руку и ставља ми нешто у шаку. То су коцке шећера. Накренем мало главу, погледам и упијем лик тог човјека на Голом отоку. Упамтио сам га заувијек. Јер када је кренула колона голих, полуживих кроз шпалир „тамнопутих“, схватио сам да ми је тих неколико коцки шећера дало снагу да прођем пут до барака. Једне вечери, када је износио став, препознао сам тог човјека и упамтио његово име: Габријел Дивјановић. Никад га више на Голом отоку нисам видио, нити сам ишта о њему сазнао дуги низ година све док га нисам пронашао на Звјездарници у Загребу.

У шпалиру су се извикивале разне пароле, попут „Доле слуге Москве“, „Доле Информбиро“, „Смрт шпијунима НКВД“, „Доле репоње“, „Убиј банду“, „Удри издајнике“, „Ево ти Стаљина“ или „Туци банду“.

Углавном су у шпалиру били присутни сви кажњеници интернирани на Голи оток, тј. од 3.500 до 4.400 кажњеника. Већина њих учествујући у премлаћивању других кажњеника који су пролазили кроз шпалир није тукла свом снагом или је само фингирала ударце уз много вике, обликујући тако посебан облик логорашке солидарности. Тако су многи само пљували или чупали косу, галамили, замахивали руком, те застајали непосредно прије главе или тијела кажњеника.

Такво понашање носило је одређени ризик, како се присјећа Бошко Вуловић.

– Исљедници стоје на узвишењу, гледају и смеју се. Уживају! То им је био спектакл. Ту тучу они су организовали. Они су је могли спријечити, а не да уживају у тој муци. Препознавали су поједине кажњенике, па онда кажу: „Вељко, а ти не бијеш! Баците Вељка у строј!“ И онда и њега бију!

Смрти на Голом отоку

Као прва жртва логора на Голом отоку најчешће се наводи Блажо Раичевић (умро 24. јула 1949). Удбини документи, међутим, као прву особу умрлу на Голом отоку наводе извесног Петра Андријашевића, умрлог 22. јула 1949, два дана прије Раичевића.

Можда је најпознатији случај смрти логораша Голог отока онај генерала Радета Жигића. Према свједочењима бројних кажњеника који су били интернирани у исто вријеме, Жигић је трпио страховита физичка и психичка малтретирања, углавном јер није хтио ревидирати став. Његова смрт такође има двије верзије. Неки кажњеници, попут Радована Храста и Михаила Симића, тврде да је Жигић починио самоубиство скоком са стјене.

Други свједоци, попут Драгослава Михаиловића, не вјерујући у службене закључке о његовој смрти, свједоче да је Жигића убила Удба, те да су намјештени тобожњи докази (разбијено стакло) којима се он убио.

Истина, никада се неће сазнати пуна истина о најтрагичнијој страници историје Голог отока – самоубиствима логораша. Но, готово сваки логораш био је очевидац самоубиства неког од логораша или барем покушаја самоубиства. Голооточка збиља била је превише за многе.

Јован Шеваљевић видио је потресно самоубиство Фрање Хуше. У ноћи 8. децембра 1950, кад нико није гледао, Хуша је извадио ексер из даске и својом ципелом закуцао га себи у сљепоочницу. Окрвављен и на самрти, Хуша је казао Шеваљевићу, који је био прискочио упомоћ, да се боји. Када га је Шеваљевић упитао чега се боји, Хуша је казао: „Бојим се да ћу остати жив.“ Након тога је издахнуо.

Петар Мрдаковић убио се од страха од Удбине тортуре. У договору с логорашима, дао је до знања Радету Жигићу, који је био под тешком тортуром, да у логору има појединаца који су му наклоњени и на које се може ослонити. Жигић је у неповјерењу пријавио Мрдаковића као провокатора, а овај се, у страху од посљедица, 9. децембра 1953. убио резањем вена.

Неки су логораши окончали живот тако што су скочили с цистерне за воду у близини Жице, која је због своје висине била погодно мјесто за самоубиство. Вјероватно је такав случај Ивана Билишкова, који је 16. априла 1951. пао с висине од три метра и ударио главом у бетон. Себастијан Клишкић скочио је 2. априла 1951. у море и утопио се.

Интернирац Петрове рупе Миша Брашић, када је чуо да му је и кћи ухапшена као ибеовка, забио је у желудац зарђалу жицу, али је спасен операцијом. Михаило Симић свједочио је када је логораш скочио у креч не би ли се угушио у њему. Логораши су га брзо извукли из креча, те га спасли.

Бошко Вуловић испричао је невјероватан случај троструког покушаја самоубиства Анте Роје, који се, на срећу, завршио неуспешно.

Лично сам свједочио низу покушаја. Рецимо, узму каменчину велику, стегну је и скоче у море. Ми за њим скачемо и вадимо га. Једног Београђанина извадили смо из мора. Крв му је ишла испод ноката, тако је био стегао онај камен. Лично сам вадио бар седам-осам утопљеника који су се покушали убити.

„Најсимпатичније“ самоубиство било је Анте Роје. Био је шпански борац, успут говорећи. Није могао више да издржи. Ухвати он камен и скочи у море. Ми га извадимо. „Банда скочила! Банда скочила! Држи банду!“ – почела би опет вика када би скочио у море. Скочи нас троје-четворо у море и извадимо га. Ту га кажњеници ишамарају што прави проблеме. Послије тога ушао је у каменолом, а минери викали: „Мине, мине! Бежи! Мине!“ Он гледа гдје гори фитиљ, легне и чека да га разнесу мине. По 70-80 мина рокају у каменолому. Очекујемо да ће бити сав у комадима. Кад је престало пуцање и прашина од камена се слегла, ушли смо у каменолом. Роје стоји поред камена и каже: „Затајила мина!“ Опет га сви шакетају. Након неког времена ручамо, а одједном: „Банда! Банда! Роје, банда!“ Хтио је да скочи и изабрао највиши павиљон, а доле степениште од камена. Тесари поправљали кров, па уз павиљон ставили летве што држе цријепове. Анте лети и пада на летве. Ухватили га за руке и извукли. У току једнога дана три пута је покушао да се убије и није успео.