ПУЦЊИМА бугарског атентатора неповратно је срушено крхко раздобље европског мира.

Били су то први пуцњи новог свјетског рата… Версајска Европа била је на издисају. Стари савези нису више ништа значили. Почело је укрцавање у воз у којем није било мјеста за мале државе. Цијела Европа, зарад лажног мира, жељела је да што прије преда забораву атентат на југословенског краља. Као неком невидљивом руком била је избрисана политичка позадина заметка тероризма на мапи 20. века.

Очито је требало уклонити тог „јаког човјека са Балкана“, растрзаног између привржености Паризу и прагматичне везаности за Берлин. Његов политички тестамент, прерастање Мале Антанте, из војног савеза у економску и друштвену заједницу, и дубоко заорану бразду за стварање Балканског савеза постао је оптерећење за Европу, за Европу која је наследила дарове својих предака који су предодредили ту чудну путању, која се кретала од вјешто протканих излива пажње и романтичног чара, до објесног и беспоштедног и осветничког разрачунавања са сваким ко им стоји на путу, подсјећају Новости.

Двадесет сати послије смртоносних хитаца бугарског терористе, 10. октобра, у згради марсељске префектуре, беживотно тијело југословенског владара положено је у ковчег.

Присутни су били краљица Марија и официри краљеве гарде. Ковчег је, потом, пренесен у Стару марсељску луку. Пратио га је мањи одред војника пјешадије и одред коњице. Иза погребних кола ишао је аутомобил са краљицом Маријом и предсједником Француске, Лебреном. Када је на Белгијском кеју пристао разарач „Дубровник“, југословенски официри су уз југословенску химну, унијели ковчег на палубу брода. Разарач је потом испловио из луке праћен бродовима француске Средоземне флоте: иза је крстарица „Колбер“, лијево крстарица „Данкан“ а сасвим позади торпиљер „Жефро“.

У овом поретку француски бродови су пратили „Дубровник“ све до његовог пристајања у луку Сплит. На делу сплитске риве, која је носила назив „Обала мајора Стојана“, по првом српском официру који је ушао у Сплит и предухитрио Италијане 1918. године, подигнута је велика платформа на којој је био изложен ковчег са посмртним остацима краља Александра. Опјело је држао владика далматински Иринеј Ђорђевић са 80 свештеника. Становници овог дијела Далмације масовно су долазили да одају посљедњу пошту свом суверену.

Када је воз кренуо за Београд владика Иринеј је одредио свештеника Момчила Ђујића и једног монаха из манастира Светог архангела, односно из манастира Крка, како га народ зове, да буду у пратњи. Свједочење Момчила Ђујића, четничког команданта из Другог свјетског рата, на ове дане, забиљежио је крајем љета 1990. године историчар Вељко Ђурић Мишина. „У плану реда вожње било је предвиђено да се стаје на свим већим станицама и задржава десет или двадесет минута, зависно од тога колико народа има. Пред улазак у

Далматинско Косово, позвао ме је „командујући спроводник воза“ официр средњег раста, са необичним округлим цвикерима, иначе потпуковник по чину. Био је то мој први сусрет са мојим будућим командантом и командантом Југословенске војске у отаџбини, Драгославом Дражом Михаиловићем.

Њега је занимало колико овде има Срба. Рекао сам му да моја парохија има осамнаест села и само три хрватске породице. У Далматинском Косову дочекала нас је маса народа. Било је сигурно више од десет хиљада људи. Командант воза одлучио је да се овде стоји пола сата. Кренули смо даље према Книну. Тамо је било више од педесет хиљада људи…

Слиједећа станица била су Плитвичка језера. Није било мање од тридесет хиљада, и Срба и Хрвата. Ту се један високи Личанин, са дугачким брцима, огромна људескара, опраштао се од краља Александра. На крају бесједе опсовао је мајку Хрватима и рекао:

„Шта ћете ви овде? Ви сте га убили!“. И дошло је до туче између Срба и Хрвата. Командант воза се мало колебао, онда је војницима наредио да уђу у воз и кренули смо ка Загребу.“

Од Сплита воз је ишао до Загреба. Краљево тијело је било изложено у Загребу двадесет и четири часа јер краљ није правио разлике мећу својим поданицима. Преко двије стотине хиљада људи, у мимоходу, одало му је посљедњу пошту.

ХИЉАДЕ ЖЕНА ПО СЕЛИМА ПОВЕЗАЛЕ СУ ЦРНЕ МАРАМЕ

КРАЉЕВИ ПОСМРТНИ остаци су стигли у Београд, 17. октобра. На Жељезничкој станици су сви званичници: кнез Павле, предсједник владе Узуновић, патријарх српски Варнава, градоначелник Београда Нешић, намјесници сенатор др Раденко Станковић, бан Савске бановине Иво Перовић… Иза њих је био двоструки шпалир постројене гарде, сокола и патриотских удружења… Тротоаре око Жељезничке станице, трг и околне улице испунило је више од сто хиљда Београђана.

Проглашена је шестомјесечна државна жалост: од 9. октобра до 9. априла следеће године, од тога 40 дана дубоке жалости. Сахрана краља Александра била је најзначајнији политички догађај тог времена. Био је у епицентру интересовања не само европске, већ и америчке јавности. На дан сахране, 18. октобра, страни извјештачи су писали да је „безбједност била тако савршено организована да сам без муке могао стићи на мјеста која су била одређена за праћење сахране“.

На Теразијама, уздиже се шума застава; ту су хорови који ће чим буде започела молитва у Саборној цркви, запјевати тужне пјесме. Један крупан Црногорац у народној ношњи, с пиштољем за појасом, у широким панталонама плаве боје, горко плаче. Затворени аутомобили изасланика и дипломатског кора брзо

промичу према Саборној цркви: кнез Павле, енглески принц, војвода од Кента Ђорђе, венчани кум краља Александра, председник Француске Лебрен, бугарски принц Кирил, румунски краљ Карол и принц Никола, бугарски принц Никола, италијански принц Дука од Сполета… Њемачку је заступао рајсхмаршал Херман Геринг, онај исти који је дао налог да се у Марсељу пуца, положио вијенац са посветом: „Своме негдашње херојском противнику у болној погружености немачка војска“.

Креће поворка. Чују се узвици: Живео краљ! Пролазе краљица и краљ Петар. Звона снажно одјекују. Сиво небо парају авиони у ниском лету. Напред је крст и кољиво које носе питомци војних школа обучени у тамноплаве шињеле закопчане до грла, затим командант погребне поворке на коњу, а за њим јединице војске: најпре југословенске, затим савезничке, па потом војници пријатељских земаља.

ТУ СУ И ЉУДИ ИЗ НАРОДА, дошли у јединој одјећи коју имају, носиоци највишег српског одликовања Карађорђеве звијезде! Два официра краљеве гарде воде краљевог коња. Двадесет и једно оклопно возило украшено црнином, преносе петнаест хиљада вијенаца. Хорови у поворци прихватају тужне пјесме хорова који се налазе на ивичњацима улица.

Оркестар Цигана, у црним капутима, гологлави, с виолинама у рукама, и саксофонима који осјећајно свирају погребни марш. Наилази православно свештенство, у позлаћеној одежди, с камилавкама на глави.

„Заставе се обарају, народ пада на колена: на лафету који вуку официри и војници краљеве гарде пролази ковчег војника. А онда, краљица с великом лентом која се види под црним велом, уз њу млади краљ. Краљ дјечак, с пером на соколској капи, гледа право у заставе, у војнике.“

Поворка улази у воз до Младеновца. А даље до задужбине Карађорђевића на Опленцу, аутомобилима. У Младеновцу, сељаци солунци, стари ратници, спустили су ковчег из воза.

Пут је с обе стране начичкан народом у народној ношњи. Како наилази колона тако народ пада на колена. Цијели пут је засут цвијећем. Данима га нико неће подизати.

Изнад цркве на Опленцу која се уздиже над валовитом Шумадијом, надлијећу авиони. Затим звоне звона. Тиска се 50.000 људи, углавном сељака, на малом, збијеном простору. Никада до тада није забиљежено да су масе тако спонтано и искрено исказивале свој бол. Хиљаде жена по селима повезале су црне мараме. Они исти сељаци, солунци, уносе краљев ковчег у маузолеј који је он завршио испуњавајући аманет оца Петра Првог Карађорђевића.

Александрова изричита жеља била је да црква на Опленцу буде синтеза српске средњовјековне уметности. Унутрашњи део цркве је од бијелог мермера покривен фрескама, мозаицима, и репродукцијама фресака из старих српских манастира. Послије опела, краљево тијело је спуштено у крипту