30/06/2023
За епохално откриће да се језгро урана може поцијепати Савић и Ирена-Жоли Кири нису добили Нобелову награду, због тога што је други свјетски рат прекинуо њено додељивање. Али је ту награду одмах по окончању рата добио њемачки научник Ото Хан, иако је управо он предњачио у исмијавању и оповргавању открића Савића и Кири, да би га напосљетку и сам прихватио.
Савић је оснивач нуклеарног института у Винчи, један од покретача совјетског нуклеарног програма и дугогодишњи предсједник Српске академије наука и умјетности.
Павле Савић је рођен у 10. јануара 1909. у Солуну, који је тада био дио Османског царства. Дипломирао је физичку хемију на Природно-математичком факултету Универзитета у Београду 1932. Након дипломирања, због личних сукоба са једним професором, није остао на Катедри за физичку хемију, већ као одличан студент изабран за асистента на катедри за физику на Медицинском факултету, код професора Драгољуба К. Јовановића, некадашњег сарадника Марије Кири.
Савић је са професором Јовановићем је објавио свој први научни рад о калориметријском мјерењу апсорпције гама-зрачења радијума.
Захваљујући професору Јовановићу, Савић је 1935. добио шестомјесечну стипендију француске владе за научно усавршавање на познатом Институту за радијум, чији је оснивач била Марија Кири.
Планираних шест мјесеци претворило се у петогодишњи успјешан истраживачки рад, који је дао свјетске резултате. У Институту за радијум Марије Кири, Павле Савић је прихватио понуду Ирене-Жоли Кири, кћерке Марије Кири, да заједно раде на истраживању поријекла радиоактивности које настају неутронским озрачивањем урановог језгра. До тада је свјетска наука сматрала да се неутронским бомбардовањем могу добити одређени трансурански елементи, као што су ренијум и осмијум, али је двојац младих истраживача успио да детектује нове елементе, много ниже масе, као што је лантан.
Њихово епохално откриће из септембра 1938. године да се језгро урана може поцијепати на ниже елементе узбудило је светску јавност, и прве реакције су биле да је то неозбиљно, да је то шарлатанство или „алхемија“. У критикама је предњачио чувени научник Ото Хан из Берлина, који је чак упутио писмо нобеловцу Фредерику Кирију, Маријином супругу и оцу Ирене-Жоли, да аутори демантују „немогуће и погрешне“ резултате. То Павлу и Ирени није падало на памет, вјеровали су у своје резултате и наставили да вриједно раде даље.
Послије свих неуспјешних покушаја оповргавања њиховог рада, Хан и екипа су се 1939. увјерили у исправност и епохалност откирића, па су и сами наставили у „париском тренду“ откривши да се у емисији налази и радиоактивност баријума. И, од тада је званично детектовање ове нуклеарне реакције добило назив фисија. Очекивало се да ће Павле Савић и Ирена-Жоли Кири бити предложени, и да ће добити Нобелову награду, али је то прекинуо почетак Другог свјетског рата. Да лицемерје буде потпуно, најпрестижнију свјетску награду у области науке послије рата је добио управо „невјерни Тома“ – Ото Хан, подаци су Википедије.
Након почетка Другог свјетског рата, Французи су Савића као странца протјерали из земље и поред тога што се био пријавио као добровољац за фронт. Вратио се у Београд на Медицински факултет, гдје је постао професор физичке хемије на Фармацеутском одсјеку факултета.
Павле Савић послије рата одлази у Москву гдје се придружује тиму нобеловца Пјотра Капице, са којим ради на развијању нуклеарних технологија. Године 1947. Савић добија државни задатак да у нашој земљи пројектује и подигне институцију за домаћа нуклеарна истраживања. Павле тај пројекат реализује 1949. оснивањем Института за нуклеарне науке у Винчи.
Славни научник предавао је физичку хемију на Природно-математичком факултету у Београду, и био дугогодишњи шеф Катедре за физичку хемију. Од 1971. до 1981. године је био предсједник Српске академије наука и умјетности. Бавио се истраживањима до краја живота.
09/03/2026
